- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Снимио је филм и отишао срећан

© Sputnik / Радоје ПантовићПуриша Ђорђевић
Пуриша Ђорђевић - Sputnik Србија, 1920, 23.11.2022
Пратите насTelegramOdyssey
Пуриша је снимио „Уста пуна земље“, диван филм који је сада у постпродукцији и који ће бити приказан. Умро је срећан и задовољан због тога, каже позоришни редитељ Љубиша Ристић на вест о одласку легендарног филмског ствараоца Младомира Пурише Ђорђевића.
Многи ће у случајности да се на репертоару позоришта КПГТ вечерас одржава представа „Љубавна прича“, рађена по роману Пурише Ђорђевића, а у Ристићевој режији, пронаћи неки виши смисао и још једну потврду неуништивости уметника чије је име садржало сан о вечној младости. И животу. А Пуриша је укупним делом, енергијом и радом живео управо такав сан.

Снимао до последњег даха

Да је целог дугог и богатог живота на пун начин живео своје име, потврдио је Пуриша раскошном биографијом у коју је стало 20 биографских, пет телевизијских, преко 50 кратких и 20 играних филмова. Дода ли се томе и 12 написаних књига, онда из много разлога делује да је чувени Годар за наслов свог култног филма инспирацију нашао у српском ствараоцу. Јер, Пуриша је радио и стварао – до последњег даха.
Вероватно је, имајући у виду тај јединствени витализам, и Емир Кустурица, уручивши пре две године на Кустендорфу Пуриши Награду за будуће филмове, казао да је сигуран да ће их славни редитељ до своје стоте године урадити бар још три, четири…
Пуриша Ђорђевић - Sputnik Србија, 1920, 02.08.2022
КУЛТУРА
„Уста пуна земље“: Пуриша Ђорђевић режира нови филм у 98. години
Данас је ту намеру и дуги Ђорђевићев филмски низ прекинула смрт.
О свом животу, филмовима које је снимао и онима које није, или који су били забрањивани, Пуриша је говорио лако и духовито, као да говори анегдоте из живота. Дилему одакле неко у његовим годинама црпи такву енергију и маштовитост, решио је у једној реченици коју је својевремено поверио Спутњику.
„Тајна је у томе што сам сељачког порекла и никад нисам јео воће.“

Сусрет са Хандкеом

Ни случајни сусрет са нобеловцем Петером Хандкеом у време бомбардовања Београда није прошао без духовите поенте.

„У то време имао сам пса и извео сам га у шетњу неколико часова након удара. Прошетали смо до погођене зграде у Таковској. Мук, нигде живе душе. Онда сам приметио једног човека који ми је стајао окренут леђима. Гледао је те страшне рушевине. Нисам хтео да га узнемиравам. Ћутали смо, нисам га ништа питао, али ми је веома пријало његово присуство. На неких сто метара од нас видео сам да нам у сусрет наилазе двојица, тројица писаца који су имали састанак са њим у оној кафани на Ташмајдану. Када су нам се приближили и препознали ме, викнули су: ’Откуд ти, Пуриша, са Хандкеом‘“.

Редитељ Пуриша Ђорђевић  - Sputnik Србија, 1920, 14.01.2020
Пуриша Ђорђевић за Спутњик: Зашто сам правио лоше филмове /фото/
Слушајући Пуришине приче о његовим забрањиваним филмовима, или оним који су настали случајно, попут филма „Јутро“, о специјалним пројекцијама на којима су публика били полицајци у цивилу или у публици није било никог - као на филму „Подне“ приказаном на првом Фесту, лако се стицао утисак да је живот за њега одувек био леп и занимљив, без обзира на озбиљне последице које га нису мимоилазиле.
Јер, шта би друго могло да се закључи из следеће исповести:
„Још 1941. био сам учесник у Ужичкој републици, као њен члан. После рата, волео сам фудбал и био леви халф клуба ’Борац’. Остао сам жив и када смо победили Звезду. Та победа ме још држи на ногама. Почео сам да пишем за ’Чачанске новине’. Била ми је запажена репортажа о селу Мрчајевцима. Зову ме у Окружни комитет СК, узимају меру за одело, кошуљу, дају возну карту у једном правцу до Београда – да се јавим у ’Политику’ и помогнем им у писању. Уредник преда мном цепа моју карактеристику коју сам донео из Чачка и наређује да идем да видим да ли је негде отворена продавница цвећа... одбија ми текст о цвећари, али имам среће, узима ме другарица са културе и води у Народно позориште... Суботом предвече хватам воз за Чачак и недељом играм за ’Борац’, после утакмице се враћам за Београд. Немам стан, спавам у соби уредника – нађу ме изјутра како спавам, фотографишу, постајем славан у ’Политици’, мој фотос каче на зидне новине. Зову ме из ’Филмских новости’ и одмах постављају за режисера…“
И о срећи је Младомир говорио као о једноставној чињеници живота.
„За мене је срећа данас то што немам грип, и што у 93. години имам притисак 120 са 80, што ништа не значи, могу да се оклизнем. Али, оно што ме држи је то што сам увек много радио. Поред филмова које сам снимио, написао сам и дванаест књига, мада ни сам не знам како сам стигао“, говорио је Пуриша.
После документарца „Господин“ у којем му је „главни глумац“ био песник Матија Бећковић, Пуриша се окренуо књизи са којом се, како је говорио, дуго дружио – роману „Уста пуна земље“ Бранимира Шћепановића. Пре почетак снимања није крио усхићење.

Не идем нигде, и даље сам ту

„Имам 98 година, и још боље од тога: сценарио и књигу снимања по којима ћу ускоро снимати филм, по мотивима романа Бранимира Шћепановића ’Уста пуна земље’. Дружио сам се са њим. О том његовом роману је писао цео свет, да је магичне снаге и једно од најбриткијих дела светске књижевности. Може ли се снимити филм са навршених 98 година? Може.“
И – снимио је филм. То што неће физички бити присутан на његовој премијери није податак достојан свега онога што је Пуриша Ђорђевић урадио током живота. Тим последњим остварењем овај велики филмски зналац као да је хтео да махне многобројним поштоваоцима и у свом стилу поручи – не идем нигде. И даље сам ту.
Петер Хандке  ка Косову и Метохији - Sputnik Србија, 1920, 07.12.2019
Ексклузивно: Пуриша Ђорђевић о необичном сусрету са Хандкеом усред бомбардовања Београда
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала