Вреди упасти у „сачекушу“ да би се публици отвориле очи
21:31 22.01.2023 (Освежено: 21:43 22.01.2023)
© Sputnik / Александар Милачић
Пратите нас
Иако је крајем прошле године прошао кроз „топлог зеца“ као и кад је објављен снимак како са Хандкеом пева „Романију“, Мухарем Баздуљ, аутор недавно објављеног „Рококо календара“ тврди да вреди упасти у „сачекушу“ да би се макар и делићу непристрасне публике рационалним аргументима отвориле очи.
Иако је на самом крају прошле године објавио књигу, новинар и писац Мухарем Баздуљ нашао се у центру пажње јавности због учешћа на трибини „Дан кад је мени почео рат“ на којој је разговарао са неистомишљеницима и прошао кроз „топлог зеца“ слично као и кад је објављен снимак како са нобеловцем Петером Хандкеом пева „Романију“ Халида Бешлића.
Дијалог постао климање главом истомишљеника
Једна немачка НВО направила је збирку „Дан кад је мени почео рат“, позвали су 10-12 писаца да им уступе причу, а расписали су и анонимни конкурс. Баздуљева прича под шифром ушла је у тај избор, што је код појединаца блиских тој НВО изазвало револт јер су сматрали да би га требало цензурисати.
Уследио је низ регионалних промоција, а на последњој, у Београду у дискусији о почетку рата учествовали су поред Баздуља и хрватски историчар Драган Марковина и Теофил Панчић. Модератор је била Оља Бећковић а бошњачки публициста и адвокат Сенад Пећанин био је најављен, али је због Баздуља одустао.
„Десила се полемична размена између Марковине и мене што је изазвало прилично велику пажњу. Мени је, после два месеца то више занимљиво као феномен, илустрација мањка правог дијалога у друштву, јер код нас се дијалог свео на климање главом између истомишљеника. У Србији имамо хипертрофију медија, а никад није било мање правог сучељавања и онда је та трибина ту врсту пажње добила јер се на једном нивоу, нека врста сучељавања, ипак десила“, каже Баздуљ за „Орбиту културе“.
Вреди упасти у „сачекушу“ да би се делићу непристрасне публике отвориле очи
„Топли зец“ кроз ког је прошао после трибине не погађа га јер се формирао у малом босанском граду у ком је један од „кључних етичких императива да не испаднеш кукавица“ и није ни први, а верује, ни последњи пут да се нађе у контексту у ком му спремају „сачекушу“. То што има да каже има тежину и сви који су се определили да буду јавни интелектуалци и живе од изношења својих ставова у јавности, морају веровати да постоји непристрасна публика, макар у траговима.
14 Септембар 2020, 20:16
„Чак и ако мислите да је 90 одсто људи неповратно затровано, остаје десет одсто на које аргументација може деловати. Још увек верујем да ако наступите са аргументима и рационално, неким људима можете отворити очи за нешто чега претходно нису били свесни. Било је и хајки и напада, и прозивки и претњи, али волим да се позивам на Џонатана Свифта који је рекао: `Као што богати људи плаћају већи порез, ако одлучите да будете јавно видљиви морате бити спремни и на једну врсту нефер третмана дела јавности`. Још као млад, док сам живео у Сарајеву где сам износио непопуларне ставове, научио сам да то повлачи и могућност такве реакције и на неки начин се помирио са тим“.
„Рококо календар“ – књига за читуцкање
На новој књизи „Рококо календар“ у којој је за сваки дан у години објављена по једна прича почео је радити крајем 2020. Почео је да пише кратке приче за РТС-ов портал „Око“, испочетка је објављивана једна дневно, а идеја је била да избегне примарно прву асоцијацију за тај датум и не пише о неким општепознатим чињеницама које су се десиле тог дана.
Међу јунацима 366 кратких прича у „Рококо календару“ нашле су се бројне историјске личности, али и великани поп културе и спортисти. Реч је о књизи за коју је Небојша Грујичић рекао да је више за читуцкање него за читање.
„Замишљам је као књигу која стоји на ноћном столићу и онда човек пред спавање прочита две-три причице. Или чита док пије кафу. Помало сам имао идеју да напишем књигу какву ја волим да читам, јер на неки начин до тог граничног жанра писац мора да дорасте. А да ли су то Борхесовске кратке приче или новинарске цртице, зависи од контекста“.
Од Шопенхауера до Клаудија Каниђе
„Рококо календар“ писао је са задовољством и пријатним ауторским осећањем зато што је књига писана у континуитету, најчешће једна прича дневно, што је било као дневни ритуал.
„Идеја је била да у суседним данима спајам неспојиво. Ако, на пример, у једном дану имам Крлежу, да у идућег имам Клаудија Каниђу, или ако имам Шопенхауера да је у идућем Џарвис Кокер“.
„Рококо календар“ би требало да подсећа на календаре с краја 19. и почетка 20. века који су били „ретке књиге које су имале све писмене куће“. У тим календарима постојали су и кулинарски рецепти, приче из историје и религије и често су били једина врста књиге која би сваке године ушла у колико-толико писмену кућу.
„Идеја је била да на постмодерни начин урадим варијацију на то. Ако неко ту књигу почетком године унесе у кућу, ако ништа да чита сваки дан причу везану за тај датум, да има неку врсту асоцијативног механизма који ће га одвести неком филму, књизи, песми или утакмици“, закључио је Баздуљ.
