Да ли је грађански рат у Украјини само последица претходног хибридног? И да ли је шеф Верификационе мисије за Косово Вилијам Вокер својим налазима у Рачку јануара 1999. године био део још једног хибридног рата, овога пута са циљем да се створи повод за бомбардовање СРЈ? У Србији су већ ретки они који се не би сложили са том тезом.
Ако је рат, како га је дефинисао Клаузевиц, настојање једне државе да се наметне свом противнику средствима која нису политичка, логика сваког непријатељства је коришћење и других мера како би употреба силе била ефикаснија.
У том смислу хибридно ратовање није нови феномен. Комбинација употребе конвенционалне војне силе са тактиком дезинформације, актима терора, дестабилизације, исцрпљивања непријатељског становништва, методи су вековима примењивани. Оно што је ново јесу техничка средства и нове техничке могућности, било то сајбер–ратовање, софистициране пропагандне технике или чак читав спектар нерегуларних тактика ратовања које стоје на располагању великом броју недржавних актера захваљујући рапидном развоју технологије, посебно информативне. У то спадају и тајне акције, економске уцене, дипломатске двоструке игре, медијске манипулације…
Хибридни ратови се могу вршити уз комбиновање државних и недржавних актера. Притом, не сме се занемарити питање моралности и компатибилности те врсте активности са међународним правом ако смо опредељени за правични и стабилни светски поредак, речено је на панелу форума „Дијалог цивилизација“ на Родосу.
Према речима Џона Лофланда из Института за демократију и сарадњу у Паризу, тврдње западних медија изнете током лета да Москва користи интернет тролове да би дискусије на форумима запљуснула проруским ставовима нису ништа друго до хибридни рат по систему — оптужи другог за оно што сам радиш.
Наиме, „Гардијан“ је још 2011. године, пре открића које је о активностима америчке Националне безбедносне агенције изнео Едвард Сноуден, писао да америчка Централна команда плаћа једну калифорнијску корпорацију да оснива „онлајн сервис персоналног менаџмента“ који ће „омогућити да један амерички службеник контролише 10 одвојених идентитета широм света“ на различитим чет форумима.
„Вашингтон пост“ је исте године писао да САД финансирају технолошке компаније како би омогућиле професионалним оперативцима за промену режима, рецимо у Египту током демонстрација на Тахрир тргу, да користе социјалне мреже за твз. „твитер револуције“, какве смо видели и у Молдавији или током читавог Арапског пролећа.
У то спадају стављање видео–садржаја са сугестивним порукама на Јутјуб, деловање на Фејсбуку, блоговима, Твитеру, тако да се подстичу дискусије о одређеним питањима. Едвард Сноуден је у фебруару 2014. објавио документ у коме се наводи да је Кас Санстејн, супруг америчке амбасадорке при УН Саманте Пауер, 2008. године дошао на идеју да влада треба да практикује „когнитивну инфилтрацију“ у интернет, рекао је Лофланд.
Према његовим речима, тајне операције, преваре, стварања и обарање режима су осведочени део америчког војног арсенала. Он је, мимо бројних случајева мешања Вашингтона у политику латиноамеричких држава, навео као пример и стварање паневропских структура непосредно после Другог светског рата, од којих је данас најважнија ЕУ.
„Креатори америчке политике су веома рано одлучили да је политичко уједињење Европе у њиховом интересу“, рекао је Лофланд и изнео тврдњу да је Џон Фостер Далс, као амерички државни секретар, био први који је подстакао европску интеграцију. У лето 1948. Далс и Вилијам Донован, бивши шеф Канцеларије за стратешке службе (ОСС), која је 1947. године постала ЦИА, формирали су Амерички комитет за уједињену Европу.
Лидери ове наводно непрофитне приватне корпорације били су високи оперативци обавештајне службе: Донован је био председник, Далс заменик председника, а извршни директор Томас Брејден, који је служио у ОСС, а прикључио се ЦИА 1950. године. Ту је био и Волтер Бадел Смит, који је постао директор ЦИА октобра 1950. године.
Ефекат рада Комитета брзо се видео. Октобра 1948. године пет сила које су у марту те године потписале Бриселски споразум, који је довео до стварања ЕУ и формирања НАТО–а, одлучиле су да формирају Европски савет. Како наводи Лофланд, од 1948. до 1960. године европске групе примиле су више од три милиона долара на име подршке различитим фазама европске интеграције, од стварања Европског савета 1949. до подршке Шумановом плану 9. маја 1950. године.
Као други пример тога како Вашингтон утврђује правила игре, Лофланд је навео међународне кривичне трибунале.
„САД су играле кључну улогу у стварању првог ад хок Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. Његово формирање најавио је амерички државни секретар Лоренс Иглбергер децембра 1992. године, делом да би закочио европске мировне планове који су тада били на столу. Хашки трибунал је неколико месеци касније, маја 1993. године формирао Савет безбедности УН када је амбасадорка САД при Светској организацији била Медлин Олбрајт, државни секретар током НАТО напада на Југославију 1999. године“, подсећа експерт.
Али, додао је, ово је био само јавни део америчке контроле Трибунала. Тајни је спровео Вилијам Вокер, шеф Верификационе мисије за Косово, чије су тврдње о злочинима у Рачку јануара 1999. године довеле до рата.
„Вокер је био шеф тела које је било пуно тајних агената: његов шеф кабинета био је Мајк Филипс, каријерни официр обавештајне службе америчког Ратног ваздухопловства. Сам Вокер је био опробана рука за промене режима или подршку режима у Централној Америци“, истакао је Лофланд.
Индијски публициста Сидарт Варадараџан подсетио је да је о операцијама НАТО–а против Југославије извештавано онако како је то сервирао НАТО, занемарујући цивилне жртве. Он је истакао да је за САД коришћење медија и њихово усмеравање у жељеном смеру одувек било једна од стратегија.
„САД оптужују Русију за хибридни рат, Руси узвраћају истом оптужбом. Украјина је очигледан пример земље где су медији, локално становништво и НВО злоупотребљени у служби америчког интереса“, рекао је Варадараџан, додајући том списку и руске оптужбе на рачун Вашингтона да промовише обојене револуције.
Антон Денг из Националне војне академије у Бечу истакао је да су нове технологије измениле начин ратовања: мека сила је заменила тврду, а застрашивања, економске методе и санкције само су неке методе како се може победити без борбе.
