Србија не може са одушевљењем да прихвати сваки потез Европске уније, иако од мене нећете чути да Београд има друго место од пута ка ЕУ, изјавио је српски премијер Александар Вучић.
Ко је за европски пут Србије а ко није, тема је која опседа српску политичку сцену последњих 15 година. Србија никад није била ближе европским вратима него данас, али се пред њу стављају и услови које досад није добила ниједна њена чланица. Ако Србија, како каже њен премијер, нема друго место осим ЕУ, да ли због чланства у тој заједници ипак треба пристати на све? И да ли је ЕУ у коју данас хрлимо, она Европа у коју смо кренули пре 15 година?
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да „није нормално мењати државност због неких малих материјалних добитака“ јер, како каже, такве уцене немају краја.
„Бугарска је примљена у ЕУ, али Унија не брине о њеним интересима, него је и даље уцењује, па ју је тако натерала и да одустане од ’Јужног тока‘, што је био витални интерес ове државе. Бугарска привреда би од тога профитирала више него од онога што јој ЕУ нуди. Значи, прича о томе да сте заштићени када уђете у ЕУ је — смешна“, каже Анђелковић.
Милош Јовановић, доцент на Правном факултету у Београду, напомиње да ЕУ ни 2000. године није била оно што је била осамдесетих година. Управо због тога Јовановић каже да не треба пристајати на уцене, јер ЕУ не пружа погодности својим чланицама које је пружала пре 30, 20 или 15 година. Други проблем је тај што је, по његовим речима, ЕУ све мање кохерентна и губи кохезију. „То се видело на низу криза, а да не говоримо о томе што ни дан-данас нема заједничке спољне политике према најбитнијим међународним питањима. Европска унија није више монолитни блок који је некада била. То је данас једна прилично шаролика ’државолика‘ међународна организација“, каже Јовановић.
Анђелковић напомиње да је лако попети се на брод који тоне (ЕУ), али се у исто време пита шта Србија има од тога.
„Да је и та Европа имала жељу да нам нешто дâ, дала би нам још 2000. године. Евидентно је да, када нас тада нису примили, нису били спремни ни да за нас нешто учине. Данас, ако дођу у ситуацију да не морају ништа више да нам дају, и ако смо ми спремни да жртвујемо националне интересе због празних обећања — зашто нас онда не би и примили? Можда чланство Србије у ЕУ и постане реално у једном моменту али шта то чланство значи? То је исто као да купите карту за Титаник — брод који тоне“, каже Анђелковић.
Јовановић верује да Србија од 2000. године живи у некој врсти квазиокупације.
„Духовна, интелектуална и политичка елита Србије која је 2000. дошла на власт јесте ту дошла уз помоћ западних сила, а оне никада не пружају помоћ бесплатно, увек се иза тога крије неки план и агенда, а ми имамо једно апсолутно некритичко становиште према ЕУ. Ми смо једна од ретких земаља која није имала озбиљну дебату у вези са европским путем. Шта би била добит, а шта губитак и да ли треба ићи ка ЕУ?“, истиче Јовановић.
Oн додаје да у Србији постоји једна врста тоталитарне мисли, „са идејом да ЕУ нема алтернативу, а да, кад им се тражи објашњење зашто — не добијамо одговор“.
Анђелковић подсећа и да су мале земље увек под притисцима, те је то, како објашњава, додатни разлог због чега не бисмо смели да се одрекнемо апсолутно ничега. Поготову што је данас, како примећује Анђелковић, непознаница шта је заправо ЕУ.
Јовановић жали и што су политичке елите све ове године лагале народ оном паролом — „и Косово и Европа“.
„Такву уцену не смемо да прихватимо, јер би то био лош преседан за даљи територијални интегритет Србије, а било би нечасно и према нашој историји и свему ономе што јесте једна озбиљна држава, каква Србија тежи да постане“, закључује Јовановић.
