„Страшно је кад човек мора да се упушта у детаље међустраначких полемика; то подсећа на зарањање у септичку јаму“.
Џорџ Орвел — „Каталонији у част“, 1938.
Да је Орвел био визионар и пре него је написао „1984“ показује и овај цитат од пре 77 година, актуелнији него икад у данашњој Србији у дану кад је кулминирао сукоб на релацији Пинк/Информер против Курира.
Можда ће неко добронамеран и необавештен помислити да је пре свега реч о медијском сукобу, али политика је одавно ушла у све поре српског друштва, тако да је и медијски сукоб на врху (по тиражу/рејтингу) — првенствено политички. Као што је Маркс приметио, медији су огледало друштва.
За разлику од дана које је Орвел провео у Каталонији за време шпанског грађанског рата, кад се знало ко којем пливачком тиму у септичкој јами припада, односно који медиј подржава коју странку, у данашњој Србији се са сигурношћу не може рећи које гласило коју партију подржава или, прецизније, коју струју унутар које странке.
Зато политичко-медијска ситуација у Србији данас подсећа на природно стање из Хобсовог „Левијатана“ — рат свих против свих. У коме су сва средства дозвољена.
Интересантно је да је рат букнуо само неколико дана по „успешно окончаној реформи медијске сфере“ што је еуфемизам за пропаст Танјуга (има ли му спаса) и пре тога слање више од 1.000 новинара на шалтере Националне службе за запошљавање. А биће их још.
Злобници би рекли — шта сте тражили то сте и добили, а то је излазак државе из медија и „поштена тржишна битка“ за тираже и рејтинге која се у Србији претворила у порнографију за све узрасте. У трајању од нула до 24.
Све ово чему данас присуствујемо само је последица успешно спроведене „реформе медијског сектора“, која по том моделу не би успела ни у кудикамо сређенијим државама заснованим поштеној утакмици на слободном тржишту (ако игде тога има).
Узроци су још дубљи и сежу неколико деценија уназад.
Пре четири године, Савет за борбу против корупције, на чијем челу је тада била Верица Бараћ, објавио је „Извештај о притисцима и контроли медија у Србији“, штиво за које је Љиљана Смајловић рекла да се чита у једном даху, попут најузбудљивијег детективског романа.
Комплетан извештај можете прочитати ОВДЕ.
У том узбудљивом извештају, као кључни проблем све горе ситуације на тадашњој (2011. година) медијској сцени апострофирана је спрега политике, (контроверзног) бизниса и медијског менаџмента, која се остварује преко монопола политичара на тржишту рекламног простора, преко кога се врши утицај на медије нетранспарентног власништва.
Укратко — спрега политике, (контроверзног) бизниса и медија. На мафијашки утицај у медијима наводно је стављена тачка после акције „Сабља“.
У то време извештај је испочетка био упадљиво игнорисан да би после неког времена актери поменути у њему провукли Верицу Бараћ кроз „медијског топлог зеца“. После смрти Верице Бараћ, последњи Извештај који је сачинио Савет за време њеног мандата пао је у заборав.
Почетком ове године, Савет је објавио још један извештај о медијима, који се суштински не разликује много од оног из 2011. Само су неки актери промењени. По систему — сјаши Курта да узјаше Мурта. Али овај извештај је пратила громогласнија тишина него претходни.
Међутим, трећи извештај о медијима који би ускоро требало да буде представљен јавности има шансу да постане популаран попут романа Агате Кристи, јер ће, нема сумње, све стране у „медијском“ сукобу до изнемоглости експлоатисати делове који се односе на конкуренцију. И тако ће опет бити замагљена суштина извештаја.
А читаоцима, гледаоцима и слушаоцима остаје да се у паузама „Фарме“ и „Великог брата“ забављају медијским игранкама на тему ко је већи лопов, а ко већи рекеташ. На медијској сцени коју краси спрега политике, (контроверзних) бизнисмена и медијских менаџера.
У земљи у (полу)колонијалном статусу у којој су све значајни и политички и медијски играчи и експоненти великих сила. И на тржишту које би се могло описати као све мања бара (новца и политичког утицаја) са све више крокодила.
Ако се ова ситуација не пресече, наша медијска будућност лако је предвидива — гомилање афера и све више порнографије. А медији су огледало друштва.
