Повећане мере безбедности, после великих терористичких напада и катастрофа постале су пракса, а неке од тих мера су постале толико уобичајене да се више нико и не сећа разлога због којих су уведене.
Из метроа уклоњене канте за смеће
После серије терористичких напада на московски метро у јануару 1977. године, из безбедносних разлога из метроа су уклоњене све канте за смеће. Експлозије су се готово истовремено догодиле на три метро станице, а једна од бомби убачена је управо у канту за ђубре.
Данас се канте у московском метроу могу видети само на улазу у метро и то како би путници бацили искоришћене карте за превоз.
Исто су учинили и у Лондону, после терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001.
Међутим, већ 2002. године почеле су да се појављују нове, направљене од специјалних материјала, које могу да издрже снажне експлозије.
Упркос овим безбедносним мерама, лондонски метро је у јулу 2005. године био мета терористичких напада, у којима је погинуло 56 људи, укључујући и четворицу бомбаша-самоубица, а 700 људи је повређено.
Интерфони на зградама
У септембру 1999. године у Москви, Бујнакску и Волгодонску дошло је до серије терористичких напада на четири стамбене зграде. Погинуло је 307 људи, а рањено више од 1.700.
Зграде у Бујнакску и Волгодонску су дигнуте у ваздух уз помоћ камиона, а у Москви је експлозив био постављен у подруму и на првом спрату.
Напади су изазвали панику међу Русима, а људи су ноћима, на смену, стражарили и патролирали око зграда. После ових догађаја, Руси су масовно почели да постављају интерфоне и сигурносне браве са шифрама.
Детектори за метал
У септембру 1970. године, по наредби тадашњег председника Ричарда Никсона, у САД су на цивилним летовима почели да раде наоружани федерални агенти, који су контролисали безбедност у авиону. Та мера је предузета након неколико отмица авиона од стране различитих исламистичких група.
Међутим, број службеника који би „покрили“ све летове није било довољан. Да би појачали контролу, на аеродромима су 1972. почели да користе детекторе за метал, а после рушења кула Близнакиња у Њујорку и погибије скоро 3.000 људи, детектори су постављени свуда — на железничким станицама, аеродромима, у метроу…
Барокоморе за пртљаг на аеродромима
У децембру 1988. над шкотским градом Локерби експлодирао је „боинг 747“ са 259 путника и чланова посаде, који је летео из Лондона у Њујорк, док је још 11 људи погинуло на земљи. Бомба је била у пртљажнику и била је повезана за барометарски сензор, што је приликом промене притиска на великој висини довело до експлозије. После овог догађаја, постало је јасно да дотадашња провера пртљага на аеродромима није довољна.
Већ у марту 1989. на аеродрому у Мајамију постављена је прва вакуумна барокомора — у случају да је у пртљагу сакривена бомба она ће експлодирати унутар коморе, а да притом нико неће страдати.
Међутим, цена једне коморе је тада износила 770 хиљада долара, па нису све авио-компаније биле спремне на толики трошак.
Провера обуће
Британац Ричард Рејд, којег је регрутовала Ал Каида, покушао је у децембру 2001. године да дигне у ваздух авион компаније „Американ ерлајнс“, који је летео из Париза у Мајами, али су његов план осујетили други путници и службеници, који су приметили да се нешто чудно дешава.
Специфичност планираног терористичког напада била је у томе што је експлозивна направа била сакривена у ђоновима ципела. После овог догађаја, већина аеродрома у свету увела је праксу изувања обуће ради провере.
Забрана уношења течности у ручном пртљагу
У августу 2006. године британске обавештајне службе откриле су план Ал Каиде да у року од само два и по сата разнесу седам авиона, који су летели из Лондона у различите градове САД и Канаде. Експлозив је требало да буде сакривен у флашама за пиће, које су дотад могле несметано да се уносе у авион.
Након овог сазнања обавештајаца, на аеродромима је уведено правило да се у авион не може унети више од 100 милилитара течности или гел масе, а у неким земљама важи и потпуна забрана.
Забрана на празну батерију
Средином прошле године САД и Велика Британија увеле су посебна правила за авионе који стижу из Европе, Африке и са Блиског Истока. Сви путници који са собом носе мобилне телефоне, таблете, плејере и друге електронске уређаје обавезни су да укључе свој уређај на контролном пункту. Уколико је батерија празна — путнику неће бити дозвољено да се укрца у авион. Он је обавезан да је допуни или да баци уређај.
Такве безбедносне мере су почеле да се примењују због претњи од терористичких напада са применом експлозивних уређаја новијег типа.
Безбедност пилота
После терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001, када су терористи отели четири авиона, авио-превозници су решили да појачају безбедност и то тако што су поставили дупла врата на уласку у кокпит, а која се могу отворити уз помоћ шифре, која је позната само члановима посаде, а која пилоти у случају „непозваног госта“ могу да блокирају.
Такође, према новом правилу многих европских авио-компанија, у кокпиту мора увек бити двоје људи. Ово правило се појавило после мартовског догађаја, када је копилот Андреас Љубиц намерно срушио авион у Француској. Нико од 150 путника и чланова посаде није преживео.
Противракетни уређаји на израелским лајнерима
Након што је 2002. године у Кенији забележен покушај обарања авиона израелске авио-компаније „Аркија“ уз помоћ самонавођене ракете земља-ваздух, Изралеци су почели да разрађују систем заштите цивилних авиона од оваквих напада.
Већ 2006. систем „флајт гард“ је инсталиран на неке од авиона авио-компаније „Ел Ал“, али не на све, јер неке европске земље забрањују коришћење овог заштитног система у свом ваздушном пространству.