Ценим што ме је премијер Вучић изабрао и питао да помогнем као нестраначка личност. То је позив који се не одбија. Спутњик је први предложио да се активирам на том плану, каже у интервјуу за Спутњик коментатор Политике Мирослав Лазански.
Шта Вас је мотивисало да прихватите понуду да се нађете на листи СНС–а?
— Премијера Вучића знам одавно, још као навијача Звезде кад је долазио у Загреб. Тад сам га упознао, после сам ја отишао у новинарство, он у политику. Друго, по многим политичким ставовима мислимо исто или слично. Са друге стране, сматрам да у неким стварима треба помоћи Влади Србије, пре свега у домену спољне и одбрамбене политике. С обзиром да сте ви — Спутњик — први предложили да се на том плану активирам, кад ме он замолио да, ако могу помогнем, рекао сам да могу.
Ово је време када многи интелектуалци, људи који мисле да могу нешто да ураде за ову земљу, не могу то да ураде само седећи у својим фотељама, критикујући преко компјутера или дружећи се по одређеним форумима. Ово је време да кад неко ко хоће да помогне својој земљи треба да изађе на јавну сцену и да, колико може у области у којој је компетентан, уради нешто да кренемо напред. Ценим то што је премијер Вучић изабрао мене и рекао — хоћеш ли да дођеш да помогнеш као нестраначка личност. И ја сам рекао ОК, то је позив који се не одбија.
Кад сте рекли то „да“ господину Вучићу, да ли сте му рекли „да“ за парламент и за подршку листи или сте му рекли „да“ за касније, да можда будете нешто и у извршној власти?
— Нисам ништа условљавао. Рекао сам — помоћи ћу колико могу, јер мислим да су његови ставови, посебно према питању спољне политике, и моји ставови. То је војна неутралност Србије, одлични односи и са НАТО–ом, и са Европом, са Немцима и са Американцима, и одлични односи са Руском Федерацијом. У коалицији коју предводи Вучић су странке од про–НАТО, као што је странка господина Драшковића, до странке господина Ненада Поповића која је против НАТО–а. То је спектар врло широких политичких ставова, нешто што заправо одражава Србију у целини, потврда једне заиста несврстане, неутралне политике Србије.
У овом часу можемо рећи да је спољна политика Србије можда независнија од спољне политике многих чланица ЕУ. Изгледа апсурдно, али јесте тако. Нас притискају, стално долазе неки комесарчићи ЕУ да нам држе лекције — морате овако, морате онако кад је у питању однос према Руској Федерацији. Ми држимо наш став. То вреди поштовања.
Ви сад само подржавате ту листу, а није још дефинитивно да ћете бити посланик СНС–а?
— Прво да видимо резултате избора. Можете ми веровати или не веровати, нисам договарао ништа за даље. Принципијелно, он ме позвао телефоном: „Хоћеш ли да подржиш листу“. Ја сам рекао: „Хоћу“. Нисмо ништа даље разговарали. Ја никад нисам било какав свој аранжман везивао за неку врсту трговине.
Не трговине, али Ви сте ипак човек од имена и презимена и Ваше име сигурно доноси неки број гласова.
— Надам се да доноси.
Али са друге стране не да тргујете, али кажете — да ли ћу ја бити посланик или нећу.
— Искрено, нисам ништа конкретно у том смислу разговарао. Ми имамо до избора још два месеца, па после тога док се то још раскупуса, мандати, сигурно још месец дана. Ја желим за то време да будем и даље новинар Политике. Шта ће бити после тога зависи од разговора. Како ће се све то кусурати и делити, ја у то не желим да улазим, нити сам улазио.
Пошто сте високо на листи, а својевремено Вас је Спутњик лансирао као потенцијалног кандидата за министра одбране — додуше, то је био текст написан у помало шаљивом тону, а изазвао је бројне позитивне коментаре — под претпоставком да ипак постанете министар одбране, шта бисте прво променили у војсци?
— Ви сад кажете да је ваш предлог изазвао бројне позитивне коментаре. Ова моја одлука да будем нестраначка личност на листи СНС–а изазвала је бројне негативне коментаре. Па шта ћемо сад?
Како то коментаришете?
— То је то што имамо једну затровану политичку сцену Србије где је патолошка политизација свега и свачега. Ако ја кажем да је данас понедељак, многи ће скочити — аха, то из њега говори СНС, он је на њиховој листи. Можда није понедељак, хајде да сумњамо да ли је заиста понедељак. Ми живимо у једном заиста невероватном друштву чудне атмосфере где се политизује све и свашта, што није добро. У ситуацији у којој се налазимо стручност по било ком питању уопште није важна.
Ако ме питате око одбране, не могу вам рећи ништа конкретно. Ја имам нека своја размишљања о томе како треба да изгледа Војска Србије, али није коректно да у овом часу о томе говорим. Све што сам мислио о Војсци Србије ја сам писао у текстовима у Политици.
Мислите ли да можете остати независни интелектуалац, а да будете и војник партије?
— Да. Мој отац је био прво официр Краљевине Југославије, па је четири године био у немачком логору Оснабрику, па је после био официр ЈНА, и није био члан партије, и нико од њега није тражио да буде члан партије. А ни ја нисам био члан партије, па сам био војни коментатор и у Загребу и овде.
Али признаћете да је то сада другачије. У јавности, кад се помене војска, осим министра одбране помене се Лазански. А друга асоцијација за Вас је да сте некако своји.
— Ја ћу бити и даље свој.
А ипак у парламенту људи слушају врх странке. Ви сте човек ван калупа, кад сте прихватили то, да ли сте помислили — шеф посланика ми каже гласај овако, а ја кажем — не могу?
— Наравно, али досад по питању војних ствари и питањима спољне политике сви потези које је ова Влада Србије повлачила су 90 одсто потези које бих ја на неки начин подржавао.
Малопре сте рекли да се на листи СНС–а налазе људи веома различитих оријентација. Вас сматрају проруским човеком…
— То сматрају они који су проамерички. Ја нисам ни англофил, ни русофил. Пре свега гледам интересе државе и да то буде нешто прагматично. У мојој досадашњој новинарској каријери ја сам први у бившој социјалистичкој Југославији критиковао Совјетски Савез због ремећења евроракетне равнотеже кад су Совјети инсталирали ракете средњег домета СС–20, а онда су Американци инсталирали „першинг“ и „круз“ у Европи. И кад сам дошао 1982. године у Москву тадашњи југословенски амбасадор ми је рекао да није веровао да ће ми Совјети дати визу, али ми је тад одмах у децембру начелник Генералштаба Совјетске армије маршал (Сергеј) Ахромејев дао интервју. Дакле, увек сам гледао да кад су једни у праву да им кажем да су у праву, кад нису у праву ја им кажем да нису. Политика НАТО–а у Европи до 1991. је једна политика, после 1991. друга до 1995. кад су помогли муслиманско–хрватској федерацији у бомбардовању српских положаја у РС, а трећа после 1999. године кад су нас гађали. НАТО има најмање три живота. Не можете НАТО и уопште англоамеричку политику гледати истим очима каква је била до 1991, па од 1991. до 1995. и од 1995. до 1999. године. Наравно, овде постоји твз. Друга Србија која ноћу игра бриџ, пије виски и курвоазије, иду на тениске мечеве и чекају америчког генерала који је 1945. године био у Трсту да дође са америчким трупама у Београд. Мислим да многи још увек имају америчке и британске заставице по ормарима и чекају да изађу на улице. Имамо једну врсту друштвене елите која увек има ту врсту позиције: све што долази са Истока, из Русије је негативно, а све што долази са Запада, из Америке, Британије апсолутно позитивно. Ја нисам присталица таквог гледања на ствари. Треба се конкретно увек изјаснити о оним потезима где су једни у праву, а где су други у праву.
Да ли у Србији бити проруски доноси више гласова, или бити прозападни?
— Мислим да би било најбоље да бити просрпски доноси највише гласова. Друга је ствар што код већине српске популације нека врста симпатије за Русију боље пролази него симпатије за Америку. И морамо бити отворени: Руси нас никада нису напали. Руска царска породица је изгубила живот због Србије. Ушли су у Први светски рат због обећања руског цара. Руски цар је писао савезницима да ако не превезу српску војску на Крф да ће Русија унилатерално изаћи из Првог светског рата и склопити сепаратни мир са Немачком. Друго, руски војници су гинули у ослобађању Београда, то је била совјетска Црвена армија. И отишли су, нису остали овде. Бивша Југославија је имала своје периоде односа са Совјетским Савезом, од резолуције Информбироа и даље, али ми кад год смо могли као Југославија Русима смо на неки начин опонирали, 1948, 1956. око догађаја у Мађарској, 1968. године око догађаја у Чехословачкој. Кад год смо могли показивали смо своју несврстану и неутралну позицију Американцима у конфронтацији са Совјетима. Али хајде да се вратимо на период у задњих неколико година. Руси су још увек у СБ УН по питању Косова савезници Србије. НАТО и Американци су основали државу Косово. Руси су испословали да резолуција о Сребреници не прође и да непримање Косова у Унеско такође буде у корист Србије. То је руска дипломатија на неки начин одрадила. То треба поштовати на конкретним примерима. Где је руска помоћ била нама потребна они су нама помогли. На конкретним примерима, па питању Косова, осуде Србије — Запад нам није помогао. Сад стварно не знам ко је луд, а ко није луд. Они су нам помогли где нам је најпотребније и то треба поштовати.
У последње време се прави неко лажно поједностављење између Руско–српског центра у Нишу и споразума са НАТО–ом. Може ли се то ставити у исту раван?
— Тај Центар, и ја сам се питао зашто они не добију тај статус дипломатског имунитета, а онда ми кажу неки правници да они нису државна институција, то је нека малтене приватна асоцијација и да они правно–формално не могу да га добију. Ако мене питате, ја бих им дао статус истог дипломатског имунитета. СОФА споразум који предвиђа несметан пролазак НАТО снага кроз Србију није извршан. И друго, СОФА споразум су склопиле оне демократске власти. Он јесте после ратификован за време ове власти, али он није извршан. За сваки конкретан улазак НАТО снага на простор Србије — да ли вежба или нека посета или пролазак за Косово, рецимо, Мађари кад иду да замене свој контингент на Косову, куда ће ићи него преко Србије — треба посебан уговор и посебна дозвола. Нико не крстари српским друмовима и иде ноћу криомице већ треба посебна дозвола. Ми рецимо пре годину дана нисмо дали словеначкој војној музици да дође на Косово приликом прославе њиховог дана војске, па су хтели да прођу преко Србије са музичким инструментима — нису им дали, морали су ићи преко Албаније. Значи, нема извршности, за све се конкретно мора договарати. Наравно, многим људима то смета. Ја не улазим у то да ли наше снаге имају тај реципроцитет да и оне полазе преко Немачке. Али ја сам погледао СОФА споразум, тамо се каже да они морају да поштују законодавство Србије, истина, они су искључени из јурисдикције судских судова, али морају да поштују све царинске, пореске и друге обавезе које им следе по том споразуму.
Овај најновији споразум који је изазвао буру је много бенигнији од СОФА споразума. СОФА споразум је много оштрији кад је у питању осећај да ли ти је суверенитет угрожен. Овај најновији споразум је логистички, ради се о томе да се користе поверилачки фондови за техничко–ремонтни завод у Крагујевцу који мора да уништи одређене вишкове муниције коју нико неће да купи јер је застарела, а та количина муниције је сама по себи опасна јер јој је прошао век трајања. Гранате су исто ко конзерве хране, ако се не репарирају на одређени временски рок дође до самоопаљења. Тај најновији споразум је такође без извршног карактера и он предвиђа одређене услове и предуговоре да би било ко од техничко особља ушао у одређене војне објекте Србије.
Да се вратимо на политички аспект ових споразума. Са једне стране споразум са НАТО–ом, са друге овај још увек несуђени споразум о Руско–српском хуманитарним центру који ће очигледно морати да сачека долазак нове владе. Зашто је, према Вашем мишљењу, овде у Србији све или–или?
— Зато што смо такав народ, такво друштво, таква нека позиција између једних и других. Још од бивше Југославије, увек је било: јесте ли за Американце или сте за Русе? То је нешто иманентно овим просторима. Стално то лавирање овако или онако, можда је то реликт и несврстане позиције бивше Југославије и Титове политике. Тито је имао у свом периоду владања Југославијом исто: једно време са Западом, па онда опет са Истоком, па мало се посвађа са Москвом, па га онда ови западњаци награде парама и кредитима, па се онда замери мало Западу, па добије оружје са Истока. И то је била добра политика, ми смо тад добро живели.
Искрено, немам ништа против те политике прагматизма уколико је то добро за моју земљу. Сад стално говоре: не можете седети на две столице. Па седели смо. И сад седимо исто. Кажу: морате се определити. Па ми смо се определили — добро и са Русима, добро и са Американцима. У овом времену за Србију би било врло опасно да се искључиво опредељује на једну страну. Санкције према Руској Федерацији од стране Запада неће моћи дуго да трају. ЕУ ће укинути санкције. Е онда ће Москва водити рачуна, можда не тако транспарентно, али ће ипак знати ко је та држава која им у тешким тренуцима није увела санкције. И која је била достојанствена. Нисмо се сврстали у антируски табор и то је историјски вредно подршке власти која је остала ипак достојанствена према том питању. Мислим да би била велика грешка направити тај потез, уводити Руској Федерацији било какве санкције. Они су крварили за Србију, за Југославију, жртвовали су и своје војнике, ништа нису добили ’45–те. И кажем, помогли су кад су могли.
Прича о Русији не би била потпуна да Вас не питам о С–300. Причало се много кад је Дмитриј Рогозин био у Србији, тад смо добили само макету. Као војни аналитичар, да ли мислите да нама треба С–300 и да ли постоји неки начин да га ипак добијемо, пошто је то доста скупо?
— Адекватан систем С–300 би коштао Србију можда скоро 800 милиона долара. Откуд те паре да дате? Мислим да би Србија свој ПВО систем добро заокружила са системом „Бук 2“, или „Бук 3“, који је компатибилан са овим Кубом којег имамо и са системом „Панцир“, или можда чак и „Тор“. Мислим да бисмо тиме имали сасвим солидну противваздушну одбрану. И једна ескадрила МиГ 29 у модернијој верзији би била сасвим довољна да се одржи тренажа пилота за ову генерацију авиона и евентуално спремање за неку будућу. Значи, Србија не сме да остане без авиона који јој чувају ваздушни простор. Не за неки рат са било ким, него да имате ескадрилу у којој пилоти одржавају тренажу и да имате за ону врсту „ер полисинга“. То је коначно и обавеза ако сте кандидат или чланица ЕУ која изричито захтева да свака држава има заштиту свог ваздушног простора од могућих отмичара, да ли својом авијацијом или авијацијом неке друге државе коју ћете платити. Србија је сад у ситуацији да бира: или ће да чува сама свој ваздушни простор, или ће то урадити Мађари, или ће то урадити Бугари, једног дана Албанци…
Шта бисте Ви поручили, пошто сте на листи СНС–а, зашто грађани треба да гласају за ту партију?
— Мислим да та партија, та коалиција може да помири грађане Србије. Оно што мене на неки највише растужује јесте та количина мржње која долази са друге стране. Код нас нема никаквог политичког ферплеја — једноставно, то је ваљање кроз блато. Нисам претенциозан да ја сад упућујем неку поруку грађанима — свако ће да гласа према свом осећају. Ја сам коначно нестраначка личност, али ова коалиција је окупила широки политички спектар различитих оријентација, од партије Вука Драшковића до партије Ненада Поповића. То је Србија. Са друге стране, господин Вучић није у том спољно–политичком наступању, по мени, направио нити један погрешан корак. Нисмо увели санкције Русији, срео се са Путином четири или пет пута у последње две године. Друго, амбасадор Руске Федерације почео је да долази у Министарство одбране Србије тек од кад је ова коалиција на власти. Кад је некадашњи руски амбасадор долазио код бивших министара? Кад су биле руске војне вежбе у Србији? Јесмо ли одвели чету војника на параду поводом Дана победе? А што нису били 2010. године? То је нешто што мене опредељује да подржим ову коалициону листу. Надам се и уверен сам да ће наставити да инсистира на добрим односима са свима. Нисмо ми ни велика сила, нити Србија може да приушти себи ту врсту луксуза да има лоше односе са било којом великом силом у свету.
