Француски капетан очигледно жели да нам помогне.
„Схватите, немам слободних људи да вам дам пратњу! Видите и сами шта се дешава! А без пратње немам право да вас пустим. Заиста ми је жао, господо…“
На мосту преко Ибра, који дели Косовску Митровицу на северни српски и јужни албански део, покушавамо да издејствујемо да нас пусте у делове Косова где већ трећи дан бесне погроми.
„Уверавам вас, у Приштини више нема Срба! Према нашим информацијама, сви су смештени у привремене кампове за пријем избеглица“.
Ту Француз зове некога телефоном.
„Како рекосте да се она зове? Митра Рељић. Ево одмах. Нажалост, нема никаквих могућности да сазнамо шта се конкретно десило са било ким од њих…“
Своју бежанију Митра Рељић је почела 1992. Прогнана је из родног Сарајева и нашла се у Србији, у избегличком логору поред Сомбора. Пет година касније, пре него што ће почети крвави сукоби на Косову и Метохији, дали су јој мали стан у универзитетском насељу у Приштини. Ту је доживела кошмар 1998. бомбардовање и повлачење српске војске и полиције 1999, а почетком 2000-их покољ и иживљавање над Србима који су остали у покрајини.
Гледамо стубове дима са друге стране реке, изнад села где су још пре три дана живели само Срби, и схватамо да они несрећници који су остали у Приштини немају много шансе да преживе.
Нисмо се видели са Митром од 1999. Из прича оних који су одмах после рата избегли из Приштине знали смо да су Албанци одузели Митрин стан, али да је она и даље у Приштини. Тешко бисмо могли да је пронађемо и у нормалним околностима, а сада је то вероватно и немогуће. Постојао је један поуздани начин: да се распитамо код свештеника приштинског Храма Светог Николе, али већ смо сазнали да је и храм спаљен.
„Од нас је борба, а од Господа победа!“ Тим речима нас је испратио владика Атанасије (Јевтић) када смо му изнели своју намеру да на сопствени ризик пређемо на другу страну реке. Француски официри који су чували мост упознали су нас са дописником неког париског издања, и он нам је тога дана предложио да узмемо његовог возача Албанца. Он је том Албанцу рекао да смо ми управо дошли из Париза да га заменимо.
„Ни случајно немојте разговарати на руском“, упозорава нас Француз.
„Он не зна француски, довољно ће бити да имитирате француски изговор и он неће ништа приметити“.
Одмах увиђамо два проблема. Први је у томе што мој сниматељ може колико-толико да имитира само две речи: „да“ и „не“. Па и ту је његов рјазански изговор очигледан, чак и за једног Албанца. Други проблем је мој француски. За возача је он довољан, али је зато потпуно неупотребљив и чак опасан приликом сусрета са француским војницима. Треба да путујемо делом Косова који је у зони одговорности француских снага. Ако нас приликом провере наших докумената Французи не буду третирали као своје сународнике, онда је читава ова маскарада узалудна.
„Господине официре! Ми смо руски новинари. Да бисте нас спасли од озбиљних проблема, Ви треба одмах да се обрадујете што ме видите, као да смо школски другови…“ Ту фразу сам унапред саставио и безброј пута је увежбавам, обраћајући се различитим интонацијама своме намргођеном и крајње ћутљивом сниматељу…
„Уи“, одговара он и окреће се према прозору са таквим изразом, као да нема више о чему са мном да разговара. Поред нас промиче путоказ, на брзину премазан црном фарбом, али се још увек види ћирилични натпис „Србица“.
Циљ нашег путовања је манастир Девич у Дреници. Возач постаде сумњичав када нам је остало свега неколико километара до циља. Дреница се увек сматрала најнемирнијим подручјем у покрајини, а сада, у јеку погрома, па још у планини, усред шуме, са возачем који сумња да га обмањујемо… Није нам баш лагодно. Манастир је смештен у омањој ували, удаљеној од главног пута. Пут према манастиру пролази кроз мрачно албанско село. Високи црвени зидови од цигле и исте такве куће, са прозорима окренутим према дворишту, а са стране улице само зид, без врата и прозора… Одмах по изласку из села почиње стрм успон. Ту нас зауставља прва француска војна патрола…
Поручник, кога сам још из даљине запањио својом увежбаном фразом, широко се осмехује и шири руке. Оно што се догодило у последња три дана научило га је да не поставља сувишна питања. Он само довикну нешто својим војницима, а мени рече да они чувају манастир Девич, тачније оно што је од њега остало… Осврнух се, кад тамо — војници пријатељски тапшу мог сниматеља по рамену и помажу му да пребаци наше ствари из гепека аутомобила у њихов блиндирани војни џип.
Последњи пут смо били овде 1998. заједно са Митром. О игуманији Анастасији већ тада су кружиле легенде. Прича се да су Албанци потпуно опколили манастир, а она је са својим монахињама бранила манастирске зидине са пушком у руци. Знао сам да Митру нешто везује за овај манастир, сећао сам се како је она тада, пре шест година, хрлила овамо, презирући опасност, и надао сам се да овде неко зна шта се догодило са њом.
„То се десило два дана пре вашег доласка. Било их је око 300. Ми смо евакуисали монахиње, то је све што смо могли да учинимо“.
Говорећи то, млади Француз ме пропусти у пролаз манастирске капије. Тешка дрвена крила била су стргнута са шарки. Још увек је излазио дим из разбијених прозора конака, припијеног уз литицу у дубини манастирског дворишта.
„Ако хоћете у цркву, идите сами. Сачекаћу вас овде“, рече нам поручник, кријући поглед из неког разлога.
На тренутак смо обневидимо по уласку у густу помрчину храма. Храм је изнутра изгорео, али ми у почетку не видимо готово ништа. Крећемо према иконостасу и пут нам препречава угљенисана дрвена преграда. Зрак сунца се као рефлектор пробија кроз поцрнелу куполу храма, као да осветљава фотографије. Под дебелим слојем гарежи назиру се ликови светитеља које ватра није прогутала. По црнилу изгорелих фресака и стубова виде се ножем или ексером урезани потписи нападача и скраћеница ОВК (УЧК). Испод ногу, међу парчадима црквеног намештаја, налазимо метални крст извитоперен од пламена. Он је некада красио царске двери…
„Дивљаци, зар не?“, рече ми Француз издалека, видећи да излазимо из цркве.
„На кога мислите?!“, упитах ја гневно, ни сам не знам зашто.
„Ма сви су овде дивљаци! О онима који су ово направили сувишно је и говорити. Али ни те монахиње нису нормалне! Замислите, морали смо силом да их спасавамо. Нису хтеле да иду. Тамо иза капије бесни гомила, у питању су минути, а оне кажу: ’Не идемо ми никуд!‘ Једну старицу су војници морали буквално да вуку до оклопног транспортера, толико се опирала…“
Митра је међу последњима евакуисана из Приштине. И опет у избеглички логор. Овога пута на територији британске војне базе. Нашли смо је када смо се вратили на Косово после мартовских погрома. Она сада живи у Косовској Митровици. Предаје руски језик студентима који су овде окупљени из српских енклава, раштрканих по Косову и Метохији. Мајушни изнајмљени атеље препун је књига. Књиге су поређане по поду, јер ту готово и нема намештаја. Нема фотографија на зидовима, нема цвећа, завеса… Нема ничега што би указивало да ова просторија служи за становање. Засебно је спаковала књиге које ће понети са собом ако поново буде морала да бежи. Викендом, када на факултету нема наставе, Митра седа на аутобус и одлази преко реке, тамо, на албанску страну. Све ове године она ризикује свој живот обилазећи једно по једно српско гробље и пажљиво преписујући у свеску имена и презимена оних који су ту сахрањени. Митра не сумња да ће српска гробља, раштркана по целом Косову, ускоро нестати, али једно сигурно зна: докле год буде живо сећање на оне који су некада живели на овој земљи, ова ће земља бити српска.
ИЗВОР: Руска реч
