Србија може да потише уговор о прихватању осуђеника из Хашког трибунала на одслужење казне само са Саветом безбедности Уједињених нација које су оснивач тог Суда. Радован Караџић није држављанин Србије, па би Србија могла да конкурише да он издржава казну овде, објашњава за Спутњик Драгољуб Огњановић, хашки адвокат.
Он додаје да је тешко поверовати да би тако нешто било одобрено, али, како каже, у неком тренутку, када тај Суд буде окончао свој рад, тада би Србија требало да предузме све активности у том правцу.
„Караџићева пресуда још није правоснажна, а док то не постане могло би да прође и више од годину дана“, наглашава Огњановић.
Он објашњава да према процедури у Хашком трибуналу комисија, процењујући капацитете у државама са којима Трибунал, посредством Уједињених нација, има потписане уговоре,2 одлучује о томе ко, где, у којем затвору, које државе издржава казну.
„То је нешто што се чува у строгој тајности и што се зна тек онога тренутка када се обелодани одлука о томе где ће осуђеник издржавати казну. На ту одлуку нико не може да утиче. Врло често и до самог тренутка одласка ни сам осуђеник не зна ништа“, наводи Огњановић.
Веселин Шљиванчанин, генерал војске ЈНА у пензији и бивши хашки осуђеник, који се после издржане две трећине казне 2011. године (2003. отишао у Хаг) нашао на слободи, објаснио је за Спутњик како ситуација изгледа изнутра. Он је 2007. године првостепеном пресудом осуђен на 5 година затвора, затим 2009. године на 17 година, да би крајем 2010. године у једином поступку ревизије био осуђен на коначних 10 година затвора.
„У мом случају је дошло до ревизије предмета у којем је Суд одлучио да одбаци накнадне оптужбе Тужилаштва. Казну је требало да служим у Словачкој, али смо се мој правни тим и ја писмено обратили државном руководству те земље и доставили доказе да сам неправедно осуђен на 17 година затвора. После неког времена, добили смо и одговор од њих да не желе да ме приме на издржавање казне. У међувремену Суд је одбацио у поступку ревизије предмета наводе оптужбе због којих ми је казна била подигнута на 17 година, тако да сам ја из Хашког трибунала после издржане две трећине казне пуштен на слободу“, каже Шљиванчанин.
Он додаје да то није био случај са осталим Србима у Хагу и да је сведок да су многи од њих после правоснажне пресуде без обавештења једноставно одвођени на одслужење казне.
Адвоката Огњановић додаје да Хашки трибунал има обавезу да земљу порекла осуђеника, односно Министарство правде те државе, обавести где ће њихов држављанин да издржава казну и то се, подвлачи он, ради без изузетка.
„Али, о издржавању казне, условима под којима се та казна издржава, понашању тог лица док издржава казну бригу води сам Трибунал. Правилником Трибунала је предвиђено да сваки осуђеник може да буде пуштен после одлежане две трећине казне, али се у том случају примењују законске одредбе оне државе у којој издржава казну. Међутим, крајњу сагласност за то даје Трибунал“, објашњава он.
Његов колега Бранислав Тапушковић, такође хашки адвокат, подсећа да Србија дуго времена покушава да издејствује да Срби осуђени пред Хашким трибуналом казну служе у нашој држави.
„То у овом моменту не долази у обзир, али ако би се то решило између државе и УН то би било могуће не само за Караџића, него и за остале наше људе. Иначе, Трибунал не може да упути осуђеника у државу која не жели да га преузме“, додаје он.
Хашки трибунал би требало да од ове године наследи такозвани резидуални механизам чим буду донете пресуде Војиславу Шешељу и Ратку Младићу. Он ће подразумевати да ће нови суд имати надлежност да преиспитује правоснажне пресуде Трибунала, уколико се појаве неке нове чињенице, али и да наложи нова суђења у случају укидања пресуда.
То је одлучено у Савету безбедности који је већ предвидео како ће нови међународни суд окончати недовршене послове Хашког трибунала. Према том плану, извесно је да ће тај механизам водити жалбене поступке у предметима против Радована Караџића и Ратка Младића. Суд ће спровести и окончати све жалбене поступке за које је најава жалбе на првостепену пресуду или казну поднета пре датума почетка рада механизма.
Иначе, Срби који се осуђени пред Хашким трибуналом и који се налазе на одслужењу казни у разним земљама нису у завидном положају, а Трибунал који би требало и даље да се брине о њима изглед да не ради свој посао како треба.
Бивши председник Републике Српске Крајине Милан Мартић казну служи у Естонији, због језичке баријере не може да објасни чуварима да има здравствених проблема. па већи део времена проводи у самици — по казни. Мартић у затвору у Естонији издржава казну од 35 година робије. Од 24 сата само један сат може да проведе напољу. Породица не може да дође да га види, а родитељи га нису видели од 2002. године када се предао.
У истој држави Мартићеву судбину деле Драгомир Милошевић и Милан Лукић. Код Лукића у естонском затвору и дан и ноћ је упаљено светло у ћелији, што му је потпуно пореметило спавање. Затворске власти су му тражиле чак да плаћа комуналије и храну, али одбијају да му дају неки посао да ради, јер не зна језик и јер је хашки осуђеник, па је оцењен као ризичан.
Проблеме у затворима је имао и генерал Радислав Крстић у затвору у Британији у којем служи казну. Својвремено су га напала тројица муслимана, један је био Албанац, и покушали да му прережу врат. Крстић је пребачен у Пољску, где до сада није имао проблема.
Са друге стране, бивши начелник ресора јавне безбедности МУП–а Србије генерал Властимир Ђорђевић казну издржава у Немачкој и до сада није имао примедби. Његова фамилија има право на три сата посете месечно. Ради нешто, и за то прима ситну накнаду. У затвору учи и немачки језик. Солидне услове за затвор има и Небојша Павковић, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије, који казну издржава у Финској.
