Љубица Миљковић је међу онима који су реаговали поводом изложбе „Између сећања и заборава — дела из збирке Јовичић“ у Кући легата и тражили да се она затвори јер је већина дела представљених на њој фалсификована.
„За те слике не знам коју бих реч употребила, оне немају никакву везу са стваралаштвом уметника чије име носе. Потписане су, наравно, лажно. То су све фалсификовани потписи. Не говорим о свим сликама, има ту и неколико радова из 19. века и неколико непознатих уметника тачно атрибуисаних, као, рецимо, Душан Алексић. Међутим, ту се налази и изложба слика Душановог оца Стевана Алексића, који је тада у Минхену постигао врхунац оног минхенског реализма и касније обележио своје сликарство управо тиме, а овде је једна слика која нема везе с тим“, рекла је Љубица Миљковић у Спутњиковој емисији „Орбита културе“.
Историчарка уметности каже да је велика срамота што се урушавају опуси великих уметника.
„То нису атипична дела, то су дела која ти уметници нису насликали. Када се овако нешто деси, онда је то грубо кршење ауторских права. На Западу се такви фалсификати једноставно униште“, истиче Миљковићева и предлаже да се јавна полемика која је настала поводом ове изложбе прекине на најједноставнији начин — анализом, односно нуклеарним снимањем у Винчи.
Да подсетимо, реч је о фалсификатима с потписима Петра Лубарде, Љубице Цуце Сокић, Влаха Буковца, Игњата Јоба…
Љубица Буба Миљковић је изложбу назвала срамном и тражила да се она затвори, као и да се повуче изложбени каталог. Уместо тога, Кућа легата је позвала полицију да чува поставку.
„Федерико Чери, велики стручњак за европско сликарство, нарочито италијанско, када је дошао да види једну изложбу у музеју Мимаре, одушевио се редовима испред зграде. Међутим, када је ушао и видео шта се тамо излаже и да су то фалсификати, био је згранут због чињенице да се велики број младих и деце учи на лошим примерима о великој италијанској уметности. Мислим да је овде исти проблем. Зато сам и реаговала“, каже Љубица Миљковић.
Наша саговорница не очекује никакав посебан епилог поводом овог скандала, али наглашава да оваква дела не смеју да се излажу јавно.
„То дело можете у стану да држите и да му се ви дивите. Док није изнето у јавност, много мање боли него када се то обелодани. Посебно немате право да изигравате руглу дела из других држава, уметника других нација. То просто није допустиво.
Портрети Игора Васиљева пред београдском публиком
Љубица Миљковић је, иначе, пре неколико вечери у Арт галерији „Канвас“ отворила изложбу портрета Игора Васиљева, сликара руског порекла који је у српској уметности оставио неизбрисив траг.
Значај овог невеликог опуса (иза Васиљева, који је под неразјашњеним околностима трагично страдао веома млад, остало је 120 дела) огледа се у првом реду у отклону од соцреализма, али и у утирању пута такозваном сликарству суровости које ће следити многи наши уметници.
„Игору Васиљеву, који је био из руске избегличке породице, када је почело да се кува око Информбироа, понудили су да буде шпијун, на шта није пристао. У то време соцреализма био је близак круговима демократске омладине којима су припадали Пекић, Михиз и остали наши каснији дисиденти. Због одбијања је био на присилном раду. Свих тих 13 месеци је стварао“, каже Миљковићева.
Васиљев је изгубио и право на даље студије јер је, као већ формиран цртач, одбијао да ради оловком.
Изложба „Портрети — Игор Васиљев“ траје до 20. маја.
