Првак чувеног Маријинског театра из Санкт Петербурга Денис Матвијенко наступио је пред београдском публиком 19. априла у балетском спектаклу „Радио и Јулија“. Музичка подлога за ову модерну плесну интерпретацију Шекспирове трагедије о веронским љубавницима јесу нумере култног британског бенда „Рејдиохед“.
Балетска представа је пре десет година, када је постављена, представљала почетак успешне сарадње Матвијенка с угледним кореографом Едвардом Клугом. Публика у Сава центру била је у прилици да ужива и у балету „Кватро“ који је Клуг осмислио специјално за Матвијенка и његове колеге — супругу Анастасију, Леонида Сафранова и Олесију Новикову.
Поред тога што је добио низ престижних међународних балетских признања, Денис Матвијенко је посвећен и раду на популаризацији балетске уметности и културе уопште. Годину и по дана био је на челу Националне опере Украјине, а од лета га очекује нови изазов: прихватио је да води балетску трупу Државног театра, опере и балета у Новосибирску.
Одлука да ради у руском позоришту изазвала је бурне реакције медија у његовој родној Украјини.
Гостовање прослављеног уметника у Београду искористили смо за разговор о балетској представи „Радио и Јулија“, сарадњи с Едвардом Клугом, изазовима на које наилази уметник који је прихватио одговорност да води театар, али и о актуелним односима Русије и Украјине и ставу човека који се бави стваралаштвом према трагичним догађајима који су погодили два народа.
Спектакл „Радио и Јулија“ је неуобичајени спој балета, драме и рок музике. Шта је Вама, у уметничком смислу, донео рад на овој представи?
— Као прво, то је мој први озбиљан плесни експеримент. Као друго, то је моја прва сарадња с кореографом Едвардом Клугом, која се, према мом мишљењу, показала као веома успешна. Клуг и ја заједно радимо и данас, буквално сутра ујутру летим у Марибор и радим његов балет „Пер Гинт“. Постали смо, да тако кажем, одличан тандем.
„Радио и Јулија“ је веома узбудљив балет и доприноси популаризацији балетске уметности, јер многи људи долазе да чују музику „Рејдиохеда“, а у прилици су да уживају и у плесу. То је веома необично. Публика је шаролика, чине је и стари и млади, и ми овај балет изводимо с великим успехом.
Ви сте се популаризацијом балетске уметности бавили и као управник Националне опере у Кијеву, то Вам је био један од основних циљева. Да ли је једном уметнику тешко да се бави вођењем театра, организацијом, административним пословима, да преузме на себе обавезе које нису креативне?
— Прилично је тешко, зато што се не бавим само собом, него и другим уметницима. Мора се осмишљавати нека стратегија развоја театра. То је велики посао. Ипак, то је и веома интересантно, јер имам веома много балетског искуства. И имам потребу да то пренесем.
Да ли сте на челу Националне опере у Украјини успели да остварите своје идеје и задатке које сте себи поставили?
— У почетку сам успевао, али потом је дошло до разлаза с дирекцијом опере, јер се не допада свима да се баве популаризацијом уметности… И не само популаризацијом… У сваком случају, ја се бавим оним што много волим, и то је једино што умем да радим.
Прославили сте се изводећи улоге у класичним балетским представама, потом сте почели да истражујете модеран плесни израз. Шта Вас надахњује у класичном, а шта у модерном балету?
— Ја сам већ 20 година на сцени и извео сам готово сву класику, у много различитих поставки. Због тога, сваки играч мога нивоа тражи за себе савремене кореографије. Савремена кореографија је увек нешто ново, радите с кореографом, експериментишете, имате неке нове идеје. У класици не можете тако да се разиграте, јер она у сваком случају има нека своја правила. Много сам играо класику, и много је волим, она је основа свега, али желим да урадим нешто више. Више је слободе у савременом балету, наравно.
„Ромео и Јулија“ је класично драмско дело, познато свима. Шта сте Ви и Едвард Клуг унели ново у њега?
— Сиже је остао исти, трагичан, али је кореограф Едвард Клуг све то поставио веома апстрактно. За некога Ромео и Јулија не умиру, за некога не остају заједно, то је прича која није затворена, Едвард ју је поставио тако да свако може да је протумачи онако како жели.
А како је на Вас утицала музика „Рејдиохеда“?
— Музику за ову балетску представу одабрао је кореограф. Едвард Клуг је велики поклоник „Рејдиохеда“ и желео је да ради на томе. Сама музика је веома узбудљива, глас Тома Јорка одузима дах. Нико не може да остане равнодушан.
Ви сте рођени у Украјини, сада живите и радите у Русији. С обзиром на актуелне политичке догађаје и односе две земље, како као уметник видите границе које су се испречиле између два народа?
— Нема граница у уметности, али, нажалост, политика ипак утиче и на нас који се бавимо стваралаштвом, људе из уметности, ми смо се такође суочили с оним што се догађа. Као последица свега тога појавила се огромна глупост. Ту је веома много глупости, узгред, и оних које долазе од новинара који надувавају ствари и од комараца праве магарце, како у Украјини тако и у Русији.
Јесте ли имали проблеме због тога што сте из Украјине дошли у Русију?
— Нисам имао проблеме, али је у почетку било веома много прича о томе по медијима. Због тога се сада трудим да не говорим ни о једној ни о другој страни. За мене не постоји политика, ја сам уметник и покушавам да стварам, а не да се бавим свакојаким глупостима. То је посао за политичаре!