На руском језику недавно је објављен превод књиге професора Ивана Ивића „Човек као animal symbolicum (симболичка животиња)“, која представља јединствену синтезу културно-историјске теорије једног од највећих совјетских психолога Лава Виготског. Ова књига је на српском језику први пут објављена 1978. године, а њено руско издање садржи и потпуно нову синтезу, у којој професор Ивић на стотинак страница резимира сва нова достигнућа у овој области психологије током протеклих неколико деценија.
Књига се пред руским читаоцима појавила на иницијативу професора Владимира Кудрјавцева, шефа Катедре за теорију и историју психологије Института „Лав Виготски“ из Москве. Кудрјавцев је био гост недавно одржаног Сабора психолога Србије, на којем је представљена и књига професора Ивића.
Са двојицом стручњака разговарали смо не само о руском преводу овог капиталног научног дела него и о изазовима савременог човека, а пре свега детета суоченог с изазовима модерне цивилизације која почива на муњевитом развоју информационе технологије.
Сматрате да је књига професора Ивића значајна не само за српску него и за светску културу и науку. Због чега?
— В. Кудрјавцев: Идеје културно-историјске психологије Виготског имају веома дугу историју, али данас делују као потпуно свеже и нове. Стара је идеја да се човек развија само кроз друштво, али је Виготски као основно средство културе означио симбол. Он своје идеје није формулисао као концепцију, него је дао низ важних праваца за њихово развијање. Не бојим се да кажем да ова књига први пут, наглашавам то, први пут у светској психологији, развија теорију о симболу као средству човековог развоја с позиција културно-историјске психологије Виготског. Професор Ивић симболичку функцију разматра као феномен, јер она јесте феномен.
Како се дете, односно човек, развија данас, у време вртоглавог успона информационих технологија, вишедеценијске владавине потрошачке културе? Како те нове околности, интернет, разни технички уређаји, хаос визуелних надржаја утичу на његов интелектуални и емотивни развој?
— И. Ивић: Деца у савременим условима, у савременој породици, много мање имају услова да остваре живи људски контакт. Нисам против информационих средстава, али треба водити рачуна о томе колико времена је дете у контакту са сликама на екрану. То није прави људски контакт, и у том смислу је ваше питање веома важно јер постоји опасност за децу. У условима када су улогу дадиља преузели компјутер и телевизија мало је шансе да се развијају симболичке функције попут осмеха.
— В. Кудрјавцев: У архаичним културама, у Новој Гвинеји, рецимо, у Африци, деца учествују у ритуалима, заједно с мајкама, брбљају док мајке плешу, неодвојива су од њих. Њихове симболичке радње су веома развијене. Богата виртуелна средина сама по себи није лоша, али може да буде веома штетна уколико дете не развија нормалне међуљудске односе у детињству, а може да се претвори чак и у катастрофалну регресију када се класична дечја игра замени компјутерским игрицама. То доводи до тога да човек престаје да разазнаје границу између реалног и условног. Управо то сада видимо и у свету одраслих.
Могу ли се деца заштити од те опасности?
— В. Кудрјавцев: Не треба их штитити. Треба им само ограничити време проведено уз компјутер. Постоји нормално време потребно за нормалне људске односе, за игру детета.
Да ли је проблем само у одсуству контакта или и у томе што је промењен сам начин спознаје света, примања слика, саме игре? Играње луткама је другачије од компјутерске игре.
— И. Ивић: Главни је проблем у томе што информациона средства нису интерактивна, нема реакције на оно што дете ради. Друштвене мреже уопште нису друштвене, оне су чиста фикција. Према неким теоријама, просечан човек може да остварује контакте са свега 150 других људи.
— В. Кудрјавцев: Постоји чак истраживање према којем људи који имају веома много пријатеља имају веома низак коефицијент интелигенције.
Бави ли се психологија могућим последицама технолошког развоја и овог новог начина одрастања?
— И. Ивић: Ја нисам наилазио на истраживања тих проблема. Нема јасне слике о томе. Сама чињеница да се много времена проводи пред техничким направама које не одговарају, немају емоције, представља проблем.
— В. Кудрјавцев: Да, али не сме се забрањивати деци да користе технологију, то је бесмислено, немогуће, а није ни потребно. Потребно је обезбедити минимум међуљудских односа.
Господине Кудрјавцев, Ви се бавите развојним кризама појединца независно од узраста. Свака човекова лична криза представља пут ка превладавању неких животних околности — прелазак на виши ступањ. Да ли се та теорија може проширити на цело човечанство које је сада, рекла бих, у озбиљној кризи, оптерећено бројним неједнакостима — социјалним, економским, суочено с фундаментализмом, тероризмом?
— В. Кудрјавцев: Феномен узрасне кризе је нестао. Добро је познато да је све више, нажалост и у Русији, случајева самоубистава деце. То је у великој мери условљено тиме што се деца више не играју довољно, нису се „изиграла“. Та тенденција је почела, отприлике, деведесетих година. Нису проживели нормално предшколско детињство. Психотерапеути раде с таквом децом, оном која нису успела у свом покушају, често успевају и да им помогну. Када питају, рецимо, младиће зашто су то учинили, често чују одговор: „Мислио сам да сам јој први“. То је последица неразликовања реалног од условног. И то прелази и у одрасло доба.
У целом свету појављују се менаџери који немају никакве људске потребе, осећања, способности, вештине. Ако немаш осећања, како ћеш да водиш људе? Имаш неки модел који си учио, добио си сертификат, али кад удариш дланом о длан, ништа ти не успева. То је последица недовољног играња у детињству, одсуства маште. Ратне игре постоје одвајкада, али сада су све игре ратне и сви су ратови игре, а то је ужасно јер је игра незасита.
Култура унапређује човечанство, на њој почива цивилизација, али постоје тежње да се култура уништи на разне начине, пре свега њеном маргинализацијом, естрадизацијом… Како видите савремену културу, не само у Србији или Русији него у свету генерално, у којем се правцу она развија?
— В. Кудрјавцев: Култура мора да обавља своју главну функцију, а то је да уједињује људе. Када кажем E = mc2, то ће разумети пет одсто укупног становништва планете, али зато ће ме одлично разумети физичари из Уганде, из Грчке, из било које друге земље на свету, они разумеју о чему говорим, а то није само наука, то је језик који уједињује симболичким системом. Математика је један симболички систем, као и уметност. То је утицај културе и не треба се плашити промене инструмената који уједињују, уместо да деле људе. Милорад Павић је 1981. године измислио хипертекст, ко је тада могао да замисли да ће се то појавити у свакодневној употреби.
— И. Ивић: Одговор је, такође, у теорији Виготског. Човек се не развија само изнутра, него усвајајући културна достигнућа, тако он обогаћује своју психу. Читање с компјутера и из књиге, међутим, разликују се. Разлика је у хиперлинковима који вам стално скрећу пажњу на нешто друго, због чега читате површно. Прелази се с теме на тему и нема усредсређивања. Према теорији Виготског, развој човека зависи од сусрета и развијања културних средстава. А шта ако је култура лоша, ако уносите лоше ствари? Код компјутера и телевизије доминира слика која је лења и која доводи до културног пада. Читање из књиге подразумева већи напор. Виготски сматра да усвајање културе даје позитивне резултате на јединку, али ако је култура деформисана, онда је тај утицај негативан.
