Наговарали су их и председник Сједињених Америчких Држава Барак Обама, немачка канцеларка Ангела Меркел, сви лидери Европске уније и њених чланица, наговарали су их да остану у бриселској унији и представници најкрупнијег светског капитала, попут Џорџа Сороша и лорда Јакоба Ротшилда, који су се британском грађанству обратили преко „Гардијана“ и „Тајмса“, убеђујући их да ни случајно не гласају за „брегзит“, за излазак Уједињеног краљевства из Европске уније јер ће то донети потпуни финансијски слом британске економије.
Британци их нису послушали. „Брегзит“ се догодио. А финансијски слом који су предвиђали сви заговорници останка Британије у ЕУ? Упркос новинским извештајима о стрмоглавом паду фунте и губицима мереним десетинама милијарди евра у протекла два дана, стварност је кудикамо другачија. Лондонска берза јесте изгубила 3,15 одсто своје вредности, али истина је да је вредност британских акција после „брегзита“ забележила најмањи пад у Европи. Другим речима, сви остали су због „брегзита“ настрадали кудикамо више, све и ако се медији, из неког разлога, не труде да укажу на ту чињеницу — до ове суботе, спрам британског губитка од споменутих 3,15 одсто, немачки берзански индекс Dax (вредност акција фирми котираних на берзи) изгубио је 6,82 одсто вредности, француски CAC 8,04 одсто, шпански Ibex 12,35 одсто, европски берзански индекс 8,62 одсто, а у последњих годину дана чак 23,34 одсто…
Финансијске последице „брегзита“ су, међутим, тек један део приче. Шта је са (гео)политичким последицама иступања Велике Британије из Европске уније? Да ли је ово почетак краја ЕУ какву познајемо? Због чега су САД незадовољне оваквим развојем догађаја, и због чега су истовремено уверене да Русија има разлога за задовољство? И како је уопште дошло до резултата који нису предвидели ни истраживачи јавног мњења (последња анкета, спроведена на дан референдума, присталицама останка у ЕУ давала је 52 одсто, наспрам 48 одсто за излазак; као што је познато, коначни резултат био је обрнут), али ни кладионице, ни берзе широм света?
Ово су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“ са Јованом Ковачићем, бившим новинаром „Ројтерса“ и председавајућим српске групе Трилатералне комисије, и Милошем Јовановићем, доцентом на Правном факултету Универзитета у Београду.
„Брегзит“ није потпуно изненађење, напомиње Јован Ковачић. „Већина народа у ЕУ не гледа са симпатијама на Брисел, мисли да је он постао центар отуђене бирократије, са спорим и компликованим начином одлучивања, нарочито када су у питању акутни проблеми с којима је ЕУ суочена, попут мигрантске кризе. Исход британског референдума представља рефлексију општег расположења народа на Западу, какво је видљиво и на америчким председничким изборима, где је две трећине америчких гласача властима поручило — ми вас не желимо више, желимо промену. То се сада догодило у Британији“, каже Ковачић. „На британском референдуму није се одлучивало само о чланству у ЕУ, већ и о укупном политичком и економском поретку. Очигледно, неопходне су озбиљне промене.“
„Поновила се ситуација из Француске 2005. године, када је на референдуму о европском уставу читав естаблишмент позивао на његово усвајање, али је он ипак одбачен (55 одсто је гласало против)“, указује Милош Јовановић. „Народ је тада имао смелости да се супротстави, и чини ми се да се нешто слично догодило и сада у Великој Британији“. Шта га је мотивисало на то? „ЕУ је у последње време исказала озбиљну слабост, и када је у питању била финансијска криза, и сада око мигрантске кризе, и то је свакако имало утицаја на одлуку Британаца“, каже саговорник „Спутњика“. „Оно што је сигурно јесте да је исход британског рефрендума историјски, зато што је, још од оснивања претече данашње ЕУ, Европске заједнице за угаљ и челик, све ишло путем интеграција, све ближег и све чвршћег повезивања земаља-чланица, а ово је први пут да се број чланица ЕУ смањио, и зато то јесте историјски догађај, који ће оставити велике последице.“
Какве су геополитичке последице иступања Велике Британије из Европске уније? Зашто су Сједињене Америчке Државе против тога?
Милош Јовановић: „САД никад нису желеле Европу која би била аутономан фактор у спољној и безбедносној политици; њена заједничка европска спољна и безбедносна политика данас углавном постоји само на папиру. А најважнији гарант главне улоге НАТО-а (то јест САД) у европском безбедносном поретку била је управо Велика Британија, обезбеђујући тиме да Европска унија једног дана не израсте у озбиљног актера и, можда, ривала САД“.
Јован Ковачић указује и на економску димензију новонастале ситуације: „Администрација Барака Обаме настоји да са ЕУ што пре закључи споразум о слободној трговини, ТТИП. Главни заговорник склапања тог споразума у Европи била је Британија, док су Немци и многи други веома скептични. Одласком Британије отишла је једна велика полуга америчког утицаја, чиме амерички политички и пословни кругови не могу да буду задовољни“.
Да ли се, с друге стране, Русија радује победи британских евроскептика, како је оптужују у САД? Не, сматра Ковачић: „Свакој великој сили одговара стабилност, а не нестабилност, која користи само произвођачима и трговцима оружјем, али не и нормалним економијама и друштвеним системима“.
С друге стране, ипак, подсећа наш саговорник, Британци су међу главним заговорницима антируског става унутар Европске уније, а с тим у вези, вредна је пажње оцена утицајног вашингтонског Атлантског савета који је, упозоравајући на опасности „брегзита“ уочи референдума, изнео прогнозу да ће ЕУ без Велике Британије бити „мање склона да се усаглашава с америчким приоритетима и интересима“, а да ће „више пажње посветити сопственим интересима“, због чега би, како се наводи, могла да постане мање расположена за даљу конфронтацију са Русијом.
Шта ће бити с Европском унијом? Да ли ће сада, без Британије која се опирала дубљим интеграцијама, кренути ка федерализацији, или ће уследити домино-ефекат, у коме ће победа британских евроскептика охрабрити евроскептике у Француској, Холандији, Аустрији… што би онда могло да одведе и до дезинтеграције ЕУ?
Напомињући да је за прогнозе још рано, Ковачић напомиње да је „Пандорина кутија отворена, око тога нема дилеме, и сада ће свака земља гледати да извуче неку корист за себе. С друге стране, бриселска бирократија мораће да произведе нешто позитивно из свега овога, како би саму себе спасила, јер они су у озбиљном проблему“.
Милош Јовановић: „Шанса за дубљу интеграцију смањене ЕУ постоји, али питање је да ли ће она бити искоришћена. Потребно је, наиме, да и политичке елите буду на нивоу који је потребан за то, а ја нисам сигуран да оне то јесу, поред осталог, и зато што и без Велике Британије оне воде рачуна о ономе што се говори у Вашингтону, али и зато што се у ЕУ и даље налази велики број земаља који се противи дубљој интеграцији. С друге стране, не верујем у могућност озбиљнијег домино-ефекта. Марин ле Пен нема ту снагу да Француску изведе из ЕУ, у Немачкој је тако нешто још и мање вероватно и да ће те земље, дакле, остати заједно, а остале, мање земље, мислим да немају храбрости да тако нешто ураде.“
