Властимир Власта Велисављевић, жива легенда српског глумишта, човек који је за време каријере дуге чак осам деценија остварио око 350 улога у позоришту, на филму и телевизији, за Спутњик говори о својој љубави према Русији, о тешкоћама ратова које је преживео, као и о утицају политичког опредељења на његову каријеру…
Савременик сте великих глумачких имена као што су Жанка Стокић и Љубинка Бобић. Да ли сте имали ту срећу да упознате неку од њих две, или можда са Бобићевом да заиграте у неком од Нушићевих комада?
— Не, нисам могао, толико нисам био савременик са њима да бих могао, али сам гледао Жанку као „Госпођу министарку“, то памтим још као дете. А Љубинку Бобић и после рата, то је била атракција отићи доле у тај позоришни бифе где је она ординирала. Нисам имао прилику да је гледам, знам да је и писала, кажу да је била добар писац комедија, радила је неке комаде и они су играни. Али Жанку памтим, знам да је била скрајнута, да јој је било забрањено да се појављује у позоришту, да игра. Бојан Ступица је ургирао преко својих политичких веза, Кардеља и других, и успео је да је скину са забране, али је већ било касно. Она је на сам дан када је требало да прими решење да се поново активира умрла. Сахранила ју је њена кућна помоћница на Топчидерском гробљу и ја кад год одем тамо, одем на њен гроб.
Сведок сте времена о којем данас ретко ко може да прича из прве руке. Преживели сте разноразне ратне страхоте. Претпостављам да се нерадо сећате тог периода живота, али сам сигурна да би данашњим генерацијама било драгоцено да чују нешто о, рецимо, бомбардовању Београда или тешкоћама Другог светског рата…
— Морао бих да почнем од овог последњег бомбардовања 1999. године. Ја сам спавао, а моја супруга Нада је била ужаснута, почела је да лепи прозоре и у револту ми је рекла: „Како можеш да спаваш када бомбардују?“ Одговорио сам јој: „Надо, мени је ово треће бомбардовање, мени ово није ништа“. Ово треће памтим по злу, као и друго. Друго бомбардовање је опет било савезничко, опет англоамеричко, било је најстрашније. Покушао сам да побегнем из града, прошао сам Крунском улицом, тамо је, на месту где је сада Студентска поликлиника, било породилиште и видео сам ужасну слику — дечје ногице су висиле са грана околног дрвећа, породиље су лежале поред растављених дечјих креветаца.
Прво бомбардовање сам доживео код „Лондона“, а крштен сам мало ниже, у Цркви Светог Вазнесења Господњег. Године 1941. је ту пала бомба у једно склониште, а склониште је био ров покривен са мало земље и доста људи је ту ушло мислећи да ће се спасти, међутим, бомба је пала право у склониште. Било је много мртвих и сећам се да сам ја од Јадранско-подунавске банке, то је сада ова банка код „Лондона“, трчао да видим да ли има некога преживелог. Видео сам ужасну слику — продавца ђеврека како лежи мртав, а корпа ђеврека расута поред њега, страхоте и сцене које сам након тога видео мислим да не би биле примерене за овај разговор.
Од када датира Ваша велика љубав према Русији коју никада нисте крили?
— Предратни Београд је био стециште руских интелектуалаца, није било ученика у мојој генерацији који није у школи или на факултету имао Руса професора. И данас можете да видите њихове потомке по разним универзитетима. Бела емиграција је донела овде нешто што је фантастично. Балет је донела, оперу је донела, и када узмете ко су били редитељи онда… Овде је долазио и Шаљапин да пева у Народном позоришту „Дон Кихота“ са Жарком Цвејићем. Хоћу да кажем колики је руски утицај био. Кафане су биле, био је чувени Хаџбек, па чувена Јанчевецка… Упознао сам једног дивног човека који је на Радио Београду извештавао о водостању. Био је Рус, емигрант и много је знао да исприча, од њега сам чуо много прекрасних ствари о историји Русије. А моја истинска љубав према Русији је почела од оног тренутка када сам видео те Русе приликом ослобођења Београда како су гинули… Све се то сада некако по мало изгубило, све то поштовање према тим жртвама. Власт се сети да гробље Ослободилаца Београда мало среди, поправи само кад долази нека делегација из Русије, иначе би било потпуно заборављено.
Колико је политика утицала на Вашу каријеру?
— Доста, мој боравак у том затвору и све што се са мном десило утицао је силно на моју каријеру. А дотле сам имао баш лепу перспективу. Већ на другој години Академије смо Пепи, Ђуза и ја били ангажовани у Југословенском драмском позоришту. Али када су мене ухапсили и породице су биле проказане и нико се није ни усуђивао да оде код мојих родитеља, једино је моја дивна колегиница са класе, велика глумица, покојна Босиљка Боци са репутацијом коју је већ имала отишла код мог оца и питала: „Чика Милане да ли Вам треба нешто?“ То је био велики, велики ризик за њу, али она се није обазирала и због тога сам јој и данас захвалан. Дакле, сметало ми је у каријери много, отишао сам у Мостар, па сам из Мостара отишао у Тузлу и стицајем околности је Београдско драмско позориште гостовало у Тузли и ту дође моја класа и тако ме врате у Београд после много, много времена и преживелих недаћа. Већ су сви од мојих колега правили каријере, играли многе представе, а ја сам се дочепао прве премијере, то је била „Аутобиографија“ Нушићева и Михиз напише једну бриљантну критику о читавој представи и мене прогласи главним кривцем за смех. Мени је то много значило и после тога је све кренуло својим током.
Постоји једна анегдота везана за Стаљинову слику са личном посветом Вама…
— Мој покојни друг и пријатељ Никола Симић је био велико спадало. Он и Брана Ђорђевић, професор на Позоришној академији, када се удруже то је била одмах позоришна представа. Пошто је Николин отац био пекар и имао је у радњи увек слике, пре рата прво краљеву, па Недићеву, онда је дошло ослобођење и ставио је одмах Титову, али испод ње је, да нико није знао, био Стаљин и када су Никола и Брана скидали то видели су ту Стаљинову слику и договорили су се да ми пошаљу посвету и написали су: „Драгом Власти, Јосиф Висарионович“ и то су ми оставили у мојој позоришној гардероби. Ја то нисам дирао и слика ту стоји до данас.
Иза Вас је преко 350 улога. Које су по Вашем мишљењу урезале најдубљи траг у Вашој каријери? Које су Вам биле најтеже за спремање, а које су Вам највише прирасле за срце?
— Најдража ми је она улога коју сам после све своје голготе и прогона играо у Мостару. Тамо сам имао и изузетну срећу, био је један дивни управник Сафет Ћишић, покојни, који је доводио значајне редитеље и глумце из читаве Југославије и довео је из Београда целу једну глумачку класу да буду чланови мостарског позоришта, али ја сам тамо био први, први први из невоље пошто нико није хтео да ме прими. Мене је управо он довео доле. Довео ме је у мостарско позориште где сам одиграо дивне улоге са најзначајнијим редитељима старе Југославије. То су ми драге, значајне улоге. Када сам прешао у тузланско позориште ситуација је била врло слична. И ту сам играо лепе улоге.
Постоји ли нека улога која је Вама остала недостижна и неостварена? Коју можда нисте имали прилику да одиграте, а желели сте?
— Не, никада нисам био, што Немци кажу, „једач улога“, не, на моју срећу. Увек сам волео то позориште у себи. И сада идем на представе, гледам представе, волим да видим добре глумце, али ни за једном улогом не чезнем.