Догађаји као што су масакр у Улици Васе Мискина и масакри на пијаци Маркале црним словима су уписани у ионако крваву историју Сарајева. У ова три масакра побијено је неколико стотина невиних људи који су чекали у редовима за храну или воду.
Као кривци за убиство невиних означени су Срби, а генерал Станислав Галић, командант српских трупа изнад Сарајева током рата у БиХ, осуђен је на доживотну робију на основу кривице за ове масакре.
Иако је у званичној историји записано да је Војска Републике Српске кривац за масакре, они су и данас предмет контроверзи. Зато се на полигону Никинци код Руме и окупљају експерти из САД, Русије, Немачке, Француске, Кине, Израела, Чешке, Србије и Републике Српске. Жеља је да се сарајевски масакри до краја расветле и да се открије истина — да ли је било могуће да гранате које су побиле толико невиних долете са српских положаја.
Случајеви масакра у Улици Васе Мискина и два масакра на пијаци Маркале (5. фебруара 1994. и 28. августа 1995.) праћени су политичким и техничким контроверзама. Политичким зато што су се догађали уочи неког преломног тренутка за прекид рата. Тако се, на пример, масакр у Улици Васе Мискина догодио 27. маја 1992, одмах пошто је најављено потписивање Лисабонског споразума, а други масакр на Маркалама одлучујуће је утицао на одлуку НАТО-а да бомбардује положаје Војске Републике Српске.
Овакав след догађаја увек је поткрепљивао сумње да су масакри били режирани. Иако су светски медији, одмах пошто би се масакри догодили, као кривце оптуживали Србе, званичници УН изјављивали су да се не може са сигурношћу утврдити са чије су стране гранате дошле.
И тадашњи командант снага УН у бившој Југославији, британски генерал Мајкл Роуз, и тадашњи специјални изасланик УН за бившу Југославију, јапански дипломата Јасуши Акаши, стоје на том становишту.
„Закључак одбора који смо формирали био је да је граната могла да дође и са стране босанских Срба, али и са стране коју је контролисала влада у Сарајеву, па је тај случај остао нејасан“, изјавио је Акаши 2011, говорећи о првом масакру на Маркалама.
Командант руских миротвораца у Сарајеву, пуковник Андреј Демуренко, сачувао је комплетну документацију везану за Маркале. У извештајима које је сачувао а које су сачинили један француски и један босански или хрватски официр наводе се тачно израчунати углови доласка и слетања пројектила на место удара. Официри УН су отишли до две локације са којих је било могуће гађати Маркале, али на једној није било трагова да су тамо били постављени минобацачи, док се друга локација налазила у шуми, одакле било немогуће гађати из минобацача.
„Осим тога, због зграда које окружују Маркале, ни случајно није могла стићи граната са српских положаја. Свакоме ко барем мало зна о артиљерији јасно је да граната не може да шета. Осим тога, било је нелогично да једна граната побије и рани толике људе а две остале нису никога ни огребале“, записао је Демуренко у својим сећањима.
Историчар Константин Никифоров, који је у време босанског рата радио као саветник руског председника Бориса Јељцина, иде још даље и недвосмислено тврди да су масакри на Маркалама били режирани у оквиру акције „Циклон 1“ и „Циклон 2“, које су организовале западне обавештајне службе, а извођачи су били босански муслимани. Циљ ових операција био је налажење оправдања за акцију НАТО-а против босанских Срба.
Међутим, за званичну верзију догађаја узета је она коју су пласирали светски медији и муслиманска страна у рату — Срби су криви за масакре. Сарајевски балистичар Берко Зечевић наводно је, на суђењу бившем команданту српских снага око Сарајева, генералу Станиславу Галићу, доказао да су за масакре на Маркалама одговорне српске снаге.
Зечевић, професор одбрамбених технологија на Машинском факултету у Сарајеву, одбио је да се појави као сведок на суђењу Радовану Караџићу, због чега је ухапшен. Зечевићево одбијање да сведочи на суђењу Караџићу протумачено је од стране одбране као његов страх јер је лажно сведочио на суђењу генералу Галићу.
Са Зечевићевим налазима не слажу се ни београдски балистичари Зорица Суботић и Миле Потпарић, вештаци које је ангажовала Караџићева одбрана. Они тврде да су за масакре на Маркалама одговорне постављене бомбе, активиране даљинским управљачем.
У прилог тези да су сарајевски масакри били режирани говорио је и заштићени сведок на суђењу Караџићу под кодним именом KW-586. Он је, као припадник муслиманских специјалних снага, обезбеђивао председништво БиХ.
Он је посведочио да је чуо Алију Изетбеговића и муслиманског верског вођу Мустафу Церића како расправљају о томе шта би се догодило ако би граната пала на Маркале. Неколоко дана након тог разговора, 5. фебруара 1994, догодио се први масакр на Маркалама.
Граната је испаљена из рејона села Мрковићи, а то је, према исказу овог сведока, по наређењу генерала Сефера Халиловића учинио генерал Мустафа Хајрулаховић звани Талијан.
„Алија је рекао Сеферу да то треба урадити, а Сефер се окренуо ка Талијану и рекао: ’Талијан ће то‘. У првом покушају, граната је пала близу пијаце, а затим је, за нови покушај, чекано да на осматрачком положају Унпрофора буде иста посада, са којом је постојао договор да не броје наше гранате“, објаснио је сведок.
Мајор Милорад Џида, који је у време рата био официр ВРС изнад Сарајева, тврдио је, као сведок на суђењу генералу Ратку Младићу, да је комисија Унпрофора утврдила да дана када је извршен први масакр на Маркалама није испаљена ниједна граната са српске стране.
У случају масакра у Улици Васе Мискина ствар је још контроверзнија, јер је место на коме се масакр догодио окружено високим зградама и немогуће је да је масакр извршен са српских положаја.
Као што је правда спора али достижна, и истина кад-тад мора да изађе на видело. У случају Маркала и Улице Васе Мискина, то ће бити пошто међународни експерти у Никинцима изврше све анализе и експерименте.
Штета коју је српски народ претрпео, поставши после Маркала погодна мета за НАТО бомбе ненадокнадива је.
