„Последице нема без узрока“, познати је аксиом који у прилог своје тезе написа епидемиолог Зоран Радовановић. „Несхватљиво је“, настави овај универзитетски професор, „да нас угрожава непостојећи осиромашени уранијум“.
Није НАТО, мајке ми
Епидемиолог Радовановић у свом тексту у „Данасу“ „Осиромашени уранијум и обогаћена машта“ таксативно наводи десет пасуса (које он зове чињеницама), а све ради разуверавања непросвећених, јер се „већ годинама код нас повремено усијава атмосфера ’открићем‘ да масовно умиремо од рака због НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом (ОУ), а да катастрофалне последице тек предстоје“.
Међутим, у свим тим чињеницама или „чињеницама“ нема, или се није нашло места у тексту, одговора шта је узрок обољевања од рака, ако (већ пише да) то није осиромашени уранијом.
Све би, чини се, било идилично да су Срби на време послушали Јелену Милић, па не би уважени професор Радовановић морао 17 година после НАТО агресије да им појашњава да не оболевају и не умиру од рака због бомби Северноатлантске војне алијансе. Да су, авај, којим случајем послушали НАТО заговарачицу Милић, Срби би за више од деценију и по пронашли тај узрок, а овако су само неуко веровали да је бомбардовање криво за све.
Као што су — сагласили би се сви они који су текст Зорана Радовановића несебично делили на друштвеним мрежама — слепо веровали и били несвесни реалности да Космет треба поклонити, уместо тврдог става и потом бити изложен бомбардовању.
Уважени епидемиолог тврди да се патриотизам огледа у поштовању чињеница уместо њиховог измишљања, али истовремено тражи од оних које разуверава да му верују на реч да поседује извештаје (јер је, у име Уједињених нација, био супервизор наведених истраживања) који нису публиковани и у којима „ни најбољи епидемиолози са Харварда, ни најчувенија имена у области математичких модела, нису успели да покажу да ОУ повећава ризик Кувајћана (такође бомбардовање — примедба Спутњика) да оболе од рака“.
Лучоноша Радовановић закључује да је „створена атмосфера да се одсуство вере у наводну везу ОУ са раком сматра такорећи националном издајом. Зато се озбиљни стручњаци о томе не изјашњавају“.
А да питамо „Гугл“
Међутим, веома кратком интернет претрагом могу се пронаћи изјаве попут ове у којој токсиколог Радомир Ковачевић из Института за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ сведочи да је током 2002. године испитивано 29 људи који живе у местима која су бомбардована осиромашеним уранијумом и код већине је потврђено присуство уранијума у урину.
Код свих су, према истом сведочењу, пронађене и генетске промене и оштећења на бубрезима, крвним судовима, а у једној породици забележене су озбиљне генетске аномалије на потомству.
Такође је веома лако пронаћи и текст Јасмине Вујић и Драгољуба Антића у којем подсећају да је група стручњака и научника у септембру 2001. године организовала Међународну конференцију о еколошком опоравку тадашње СР Југославије на којој је било представљено 142 рада од 320 аутора из 21 земље.
У закључцима те конференције, пишу даље аутори, изнето је да је у току НАТО бомбардовања уништено 78 индустријских постројења, да је 45 енергетских постројења било уништено или оштећено, и да је као последица тога испуштено на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених хемикалија према Стокхолмској конвенцији.
Уз то је било запаљено око 150.000 тона нафте и нафтних деривата и око 367.000 тона керозина, више од 20.000 цивилних зграда је уништено, и испаљено је најмање 31.000 пројектила са осиромашеним уранијумом.
Тада је 11 еминентних светских стручњака из осам лабораторија у свету представило резултате својих независних мерење узорака из БиХ, уже Србије и са Космета.
„Ту је први пут приказано и да су узорци пројектила са осиромашеним уранијумом који су прикупљени на нашој територији такође садржали и мале количине плутонијума (који не постоји у природи), као и изотопа уранијума (У-236), којих такође нема у природном уранијуму. Присуство тих изотопа указује да се ту није само радило о осиромашеном уранијуму (као нуспроизводу обогаћивања уранијума), већ о могућој мешавини са прерађеним реакторским горивом“, наводе аутори.
Ко ту кога трује
Уранијум је, стоји у истом тексту, слабо радиоактиван, те не представља проблем као спољашњи озрачивач, али веома озбиљни здравствени проблеми настају ако се унесе у организам удисањем уранијумске прашине, или преко хране, односно воде за пиће.
Сви, војници или цивили, који се у моменту распрскавања налазе у близини, могу да буду изложени тим ситним честицама уранијума. Уколико их удахну у већим количинама, уранијумска прашина им се наталожи у плућима где базично остаје у току целог живота.
Текст аутора Јасмине Вујић и Драгољуба Антића, за разлику од текста епидемиолога Радовановића, обилује подацима, бројкама, фотографијама и изворима на којима заснивају своје штиво. Они подсећају и да је на десетогодишњицу бомбардовања књига „Последице рата на животну средину“ где су поред еколошких последица ратних дејстава у Заливском рату, укључене и последице НАТО бомбардовања СР Југославије.
У ту књигу су ушли и следећи радови: „Процена утицаја примене муниције која садржи трансуранске елементе на здравље и животну средину“, од Зоре Жунић и Наде Миљевић из Института за нуклеарне науке „Винча“, као и „Атмосферски транспорт и депозиција перзистентних органских полутаната у условима ратног стања“, од Зорке Вукмировић, Мирослава Ункашевића и Иване Тошић, из Института за физику у Београду и Института за метеорологију Универзитета у Београду.
Елем, професор Радовановић, не једном, у свом тексту помиње патриотизам, издају и тезе о томе да је непопуларно говорити да Србе не убија осиромашени уранијом. Не улазимо у то да ли је поменути двојац који заступа супротан став државотворнији од професора Радовановића, нити да ли је он мање патриота од њих.
Оно што је, међутим, сигурно јесте да ће Зоран Радовановић покупити све симпатије код оних који сматрају да је осиромашени уранијум суштински мед и млеко, јер им је, услед дугогодишње неупотребљивости, осиромашен центар за расуђивање.
Ваљда се зато већ годинама у Србији усијава атмосфера да НАТО треба да опрости Србима што их је тукао.
