Он наводи да је након колапса Совјетског Савеза постало модерно да се о САД говори као о јединој светског суперсили.
Када је реч о њеној војној снази, ниједна држава јој није била ни близу, а чинило се да је Заливски рат доказао то. Јесте, неколико земаља имало је нуклеарно оружје, али његова употреба није долазила у обзир јер су сви били свесни да у таквом рату не би било победника.
Велики број земаља, у нади да ће имати економски раст, кренуо је путем америчке глобализације, а сви су веровали да ће „пакс американа“ довести до општег мира и стабилности у ратовима измученом свету.
„Али… то се није десило. Очигледно је да горенаведене визије више не описују свет у коме живимо, ако су га икада раније уопште и описивале“, наводи Семјуелсон.
Према његовим речима, економије широм света су у застоју. У САД, Кини, Немачкој раст је далеко мањи у односу на ниво на који су те државе навикле, а тај тренд пренео се и на „мање играче“.
Колумниста пише и да су глобализација и слободна трговина постали озлоглашени због отпуштања стотина хиљада радника, смањивања плата и то све у такозваним „цивилизованим друштвима и државама“, да је број пензионера све већи, а да државе све теже исплаћују њихов тешко зарађени новац.
„Јавно мишљење, уместо да јача демократске идеале, окренуло се ка економском популизму и национализму (здраво ’брегзите‘, здраво Доналде). Прича о јединој светској суперсили такође је тужно пала у воду“, пише „Вашингтон пост“.
Ако је моћ способност да добијеш или узмеш шта год пожелиш, по том стандарду Кина и Русија су и те како велике силе, а Америка и не баш.
Семјуелсон оцењује и да је нуклеарни консензус једна велика лаж. Северна Кореја има атомско оружје, Иран би ускоро могао да га развије. Што га више земаља поседује, већа је шанса да неко притисне кобно дугме.
После Другог светског рата, САД су развиле глобалну стратегију. Америка би војно штитила своје савезнике, а истовремено се надала да би мир промовисао просперитетна, стабилна и демократска друштва, пише "Вашингтон пост".
По тој стратегији, друштва би сама одбацила комунизам, психолошки и политички. Упркос бројним промашајима, та стратегија је генерално успела. Европа и Јапан су поново изграђени, СССР је пропао, а комунизам је био дискредитован.
Идентичан систем САД су планирале да примене после краја Хладног рата.
Међутим, оно на шта нису рачунале јесте реакција других држава и комплексност коју са собом носи историја.
Колумниста је оценио и да је занимљиво и то што су смањењу моћи САД неретко доприносили њени лидери.
Према његовим речима, надмено уздржавање одлазећег америчког председника Барака Обаме од војне реакције је и те како евидентно на примеру Сирије, где главну реч има руски председник Владимир Путин, а после Обаме на ред долази Доналд Трамп који прети увођењем високих тарифа на увоз робе из Кине и Мексика.
„Постоји и шира слика. У својој књизи ’Светски поредак‘ чувени Хенри Кисинџер пише да је свет у највећој опасности онда када међународни поредак прелази из једног система у други — ’Ограничења нестају, а поље је отворено за неумољиве глумце који имају највећу жељу за ширењем. Све док се не успостави нови систем, постојаће само један владар — хаос‘“, закључује колумниста.
