Вратићемо се на то суштинско питање.
За почетак, тешко да је ико у првим данима 2016. године могао да стави велике паре на опкладу да ће Велика Британија искорачити из Европске уније, а да ће контроверзни милијардер Доналд Трамп постати председник Америке.
А баш та два догађаја, „брегзит“ и избори у САД, продрмали су глобални воз из давно закуцаног мондијалистичког колосека, политички обележили одлазећу годину и најавили крупне тектонске промене током 2017.
То су таква померања да чак и забринути колумниста „Вашингтон поста“ најављује стварање новог светског поретка, у коме САД неће бити једина велесила, већ да ће јој значајно парирати Русија и Кина.
Тешко да ико сада, на старту 2017, може уложити кућу и имање да лидерка Националног фронта Марин ле Пен неће победити на пролећним изборима у Француској, а њен тријумф би могао да доведе до коначног и потпуног урушавања Европске уније.
А после све учесталијих и пакленијих терористичких напада широм Европе, круни се на рачун десничара из Алтернативе за Немачку све више и подршка канцеларки Ангели Меркел, која је можда и последњи сигуран политички и економски стуб ЕУ.
Први важни европски избори већ су у марту у Холандији и тамо је највећи фаворит Герт Вилдерс, лидер десничарске Странке слободе. Ту је и политички трусна, али европски утицајна Италија, где се одржавају избори највероватније у јуну, а која се већ нуди да посредује у процесу укидања санкција Русији…
Извесно је и, после догађаја у Украјини и Сирији, да је управо Владимир Путин, први човек Руске Федерације, највећи спољнополитички добитник у години за нама. И да, без обзира на последње губитничке трзаје Обамине администрације, са крупним капиталом дочекује инаугурацију Доналда Трампа, са којим би могао да направи нови договор за светску будућност.
Дакле, реч године и за 2017. је — неизвесност. Извесне су само крупне и дубоке планетарне политичке промене које су постале потпуно незаустављиве.
И ту долазимо до лаког одговора на почетно питање. Ту схватамо какву би непоправљиву историјску грешку начинила Србија да је услед лажних рефлектора који су јој заслепљивали очи одабрала одустајање од Косова, Српске, Русије, свог имена и постојања. Само да би услед глобалних светских потреса можда брже прескочила неко поглавље на путу ка ЕУ, а изгубила све остало.
Зато је од суштинске важности да кроз тесан кланац великих геополитичких игара чувамо прво себе, своју независност и да се држимо пријатеља.
Спољнополитички циљеви и приоритети се бирају и мењају. Али се зарад њиховог остварења никад не жртвује држава.
Јер ко зна шта великом свету тек доноси 2018. На то тек нико не би смео да се клади.
