Један од најчешћих аргумента који се користи у обрачунима са политичким противницима у Србији је тај да нас друга страна својим чињењем враћа у деведесете године прошлог века, запамћене по рату, страдањима и санкцијама.
Осим што је аргумент повратка у деведесете радо и често коришћен у критици политичке праксе других страна, у последње време све чешће се потеже и у идеолошким дискусијама као спочитавање неистомишљеницима да не схватају значај пада Берлинског зида.
Међутим, као што политичка елита из деведесетих није схватила последице пада Берлинског зида, стиче се утисак да ни данашња, укључујући и онај део који је тада схватио шта је тај догађај значио, не разуме последице „брегзита“ и победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима.
20. век — век промашаја
Историчар Саша Адамовић из Центра за конзервативне студије каже за Спутњик да српска политичка елита током читавог 20. века, од 1903. године, није била на висини задатка, па тако ни деведесетих кад није схватила шта значи пад Берлинског зида.
„Интересантно је да је после промена које су се десиле 2000. године можда само на први поглед изгледало да је српска политичка елита, на неки начин, ухватила прикључак са глобалним политичким променама, али то није потпуно тачно. Имам утисак да нам је после 5. октобра Запад навукао неку врсту лудачке кошуље и да све ове године ми живимо и као народ и као држава у тој лудачкој кошуљи. С времена на време нам мало или попуштају или затежу ту лудачку кошуљу у којој живимо“, каже Адамовић.
Он објашњава да је 2000. године дошло и до смене власти у САД и да је неоконзервативна администрација Џорџа Буша Млађег сменила по злу познату Клинтонову администрацију, док смо ми после 5. октобра имали на власти режим коме је идеолошки била много ближа Клинтонова него Бушова администрација.
„Ми смо провели првих осам година 21. века са нашом тадашњом клинтоновском елитом, која нам је наметнута после 5. октобра и која је наставила да се понаша као да су у Белој кући и даље Бил Клинтон и његова прва дама Хилари“, каже Адамовић.
Научени марксисти — приучени либерали
Социолог др Слободан Рељић, бивши главни и одговорни уредник НИН-а, каже да српска политичка елита ни деведесетих ни данас није схватала последице глобалних потреса, али додаје да је битна разлика у томе што је положај Срба крајем прошлог века био битно другачији.
Према његовим речима, у то време народ је имао велики утицај на елиту и под тим притиском је оно што зовемо политичком елитом покушало да заштити српски народ који је остао да живи у бившим југословенским републикама. Без обзира на недораслост тадашње политичке елите и све што нас је снашло деведесетих, Србија је тада стекла капитал зато што смо били „једини побуњеници против оног што се данас распада на наше очи, против неолибералног концепта“.
Због свега тога, према Рељићу, притисак Запада на политичку елиту у Србији после 2000. године несразмерно је већи у односу на елите сличних држава. Кад је реч о оном делу не само политичке елите, који је деведесетих схватио последице пада Берлинског зида, а данас, после „брегзита“ и победе Трампа, инсистира на политици „ЕУ нема алтернативу“, Рељић каже да је реч о „наученим марксистима и приученим либералима“.
„Гро тих људи је одгајан у НВО сектору који је формиран споља да би се мењала свест српског народа. Пошто имате медије који су апсолутно вестернизовани и под контролом су страних представника који живе по амбасадама на Дедињу или су под контролом власти која такође дели исте интересе, онда у такве медије углавном стају мисли те врсте елите коју овде колоквијално зовемо ’Друга Србија‘, тако да имамо неки привид, а само пет одсто становништва је заинтересовано за те пројекте који код нас егзистира у јавној сфери“, каже Рељић.
’46. у четнике
Он објашњава да због тога имамо одвојену јавност од народа, а да често чак ни институције немају везе са народом тако да смо у прошлом сазиву Скупштине имали 250 посланика који су за улазак Србије у ЕУ, док је, према анкетама, 85 одсто становништва између ЕУ и Русије бирало Русију.
Рељић подсећа и на један глобални проблем да ми присуствујемо одумирању две велике идеологије: социјалистичке, која је умрла у Москви 1989. године, а да данас присуствујемо сумраку либерализма.
„Наша елита има једно компликовано двојство. Прво, сви су образовани у том марксистичком духу а онда су сви морали да пређу на неку врсту паралиберализма. Ви кад данас слушате већину наших либерала, они не знају да вам наведу два класика либерализма и немају никакву представу о томе. То се све своди на неколико научених елемената из Вашингтонског консензуса — слободно тржиште, права грађана… али је проблем са либерализмом што се показао неспособним да те своје идеје материјализује“, додаје Рељић.
Наша елита која прво не зна шта је либерализам, а сад мора да схвати да то више не постоји, суочена је са великим хаосом који ће релативно дуго да траје. У таквом хаосу, могуће је да имамо елиту која се заклиње у пут Србије у ЕУ 2017. године, а то је, према Рељићу, „горе од одласка у четнике 1946. године“.
Какви су нам савезници, непријатељи нам нису потребни
Према Адамовићу, највећи проблем је то што је током целог 20. века, а ништа се није променило ни данас, српска политичка елита, пре свега, била везана за англосаксонске или атлантске центре моћи, односно за оно што се код нас често називало традиционалним савезницима, а то се показало као погубно.
„Са друге стране, наша политичка елита као да је више водила рачуна о интересима неких других држава и великих сила, без обзира да ли су нам они били савезници или нису, него о интересима сопствене државе и сопственог народа. Углавном, кроз цео 20. век, а и данас ми имамо заправо једну атлантску елиту на власти која је била несрећно везана за англосаксонске кругове моћи и то смо платили најскупљом ценом“, каже Адамовић.
Задатак који стоји пред српском елитом је, према Адамовићу, „да покуша да стргне наметнуту лудачку кошуљу и да преузмемо ствар у своје руке“. Предстојећи председнички и евентуални парламентарни избори су идеална прилика за уклапање у онај низ догађаја који су се десили прошле године („брегзит“ и победа Трампа), закључио је Адамовић.
