Херцен Радоњић, Миомир Тошић, Јован Стојковић, Радивоје Шаренац, Слободан Ранковић, Никола Шећероски, Чедомир Нешић, Саша Горанци, Милорад Радовић, Љиљана Ћуић, Ратомир Војводић, Предраг Вулетић, Никола Баровић, Мирослав Веселиновић, Милан Младеновић, Велимир Цветић, Живан Харван, Томислав Крсмановић, Миодраг Гојковић, Јован Копривица, Тихомир Живановић, Милан Лазаревић, Љубомир Грујић, Љубен Ален Алексов, Драган Јовановић, Слободан Матић, Блажо Перовић, Војислав Шешељ, Сулејман Угљанин, Иван Ђурић, Вук Драшковић, Слободан Милошевић.
Три милиона подељено са 847
Побројана 32 имена представљају коначну листу кандидата председничких избора одржаних 9. децембра 1990. године, почев од последњег Радоњића са 847 освојених гласова до победника Милошевића са освојених 3.285.799 гласова.
Само првих 11 кандидата имало је преко 10.000 гласова колико је, иначе, данас потребно судски оверених потписа да би се ушло у председничку изборну трку.
Две године касније, на превременим председничким изборима било их је знатно мање, (само) седам. Он „звучнијих“ имена остаће упамћен Јездимир Васиљевић, како због луле у телевизијским спотовима, тако из због пирамидалне банке „Југоскандик“ која је ојадила многе грађане.
Затим је 1997. било 17 кандидата, 2002. њих 11, па 2003. (само) три. Тих година су избори за председника били неуспешни и учестали, па су грађани већ 2004. године, кад су се променила правила и кад је избор председника олакшан, бирали између 15 кандидата. У ближој прошлости на изборима за председника 2008. било је укупно девет кандидата, док је 12 кандидата било 2012. године.
Иако редовни председнички избори за 2017. годину још нису расписани, Србију већ дуже тресе изборна грозница, а кандидата, барем према најавама, има као деведесетих.
Баш као и пре четврт века, само је неколико кандидата који стварно могу да конкуришу за место председника Србије, док остали истичу кандидатуре иако су и сами свесни да не могу да победе.
Персонализација и нус производи
Такође, од увођења вишестраначја, и „четки и метли“ поменутог Шећероског, та шума кандидата постаје једна од главних одлика избора, али и српске политичке културе и праксе. Све циклусе памтимо према победнику, али памтимо и према мањим или већим егзибиционистима.
Зашто?
Висок степен персонализације политике од 1990. до данас, према професору Савремених политичких система на Факултету политичких наука Зорану Крстићу, један је од главних разлога за овај феномен који траје.
Председнички кандидати се бирају на непосредним изборима, додаје Крстић и указује да пропорционални изборни систем фаворизује вишепартијски систем, па бројне мале партије користе прилику за промоцију.
Готово 25 година бивамо свакодневно током кампање засути обиљем вести о кандидатима, потенцијалним кандидатима, паролама контра и про власти…
Дабоме, чињеница је и да су председници једини политичари који су на непосредним изборима бирани од стране грађана, па је и то један од разлога прецењивања себе и уласка у трку иако знаш да су шансе минорне.
Сакупи 100 хиљада па се тркај
Према закону о избору председника Републике потребно је 10.000 потписа сваком кандидату, па професор Крстић сугерише да би можда требало мењати тај део закона и повећати праг на 50 или 100 хиљада потребних потписа, како би се уозбиљила сцена и смањио број кандидата.
„Међутим, то је само један од разлога. Суштински разлог је жеља тих малих странака или личности које стоје испред тих странака да се и промовишу. Појава маргиналних и непознатих личности је у циљу њихове личне, политичке и медијске промоције“, истиче професор Крстић.
И у региону, додаје, постоји велики број аспираната, који су заправо анонимуси који ако евентуално освоје који проценат и финансијски профитирају.
„То јесте један од разлога њиховог кандидовања. Али све у свему то није добро за младу демократију јер они само замагљују и збуњују бираче. То није добро, али ће неко рећи да је то резултат нашег парламентарног развоја“, констатује Крстић.
Недовољно издиференцирана социјална и партијска структура и демократска политичка свест која је у читавом региону на ниском нивоу, наглашава даље Крстић, узрок су појаве политичких аутсајдера и маргиналаца и резултат те недовољне зрелости.
Грађани због тога, подвлачи Крстић, нису у стању да испрофилишу кандидате који заиста могу да буду носиоци озбиљних политика.
