То у емисији „Спутњик интервју“ каже амбасадор Србије у Унеску, Дарко Танасковић, са којим смо разговарали о томе каква је ситуација кад је реч о поновној кандидатури Косова за пријем у чланство у ту организацију, али и о нашој позицији у њој и о стању српске баштине на Косову и Метохији која је на Унесковој листи.
Тек што сте дошли у Београд, дочекала Вас је вест да ће Приштина ове године конкурисати за чланство у Унеско, иако су управо приштински медији објавили да је Косову сугерисано да то не чини јер су слабе шансе…
— Ми са могућношћу понављања захтева живимо од краја Генералне конференције 2015, када Косово није примљено и када су највиши представници Приштине изјавили да ће покушати поново.
Верујете ли да ће се ове године опет „кандидовати“?
— Наравно да када председник Косова на свом налогу на Твитеру и у двема изјавама експлицитно каже да ће Косово ове године покушати поново да постане чланица Савета Европе и Унеска томе се мора посветити одговарајућа пажња и то јесте сигнал да се у Приштини о томе озбиљно размишља.
Да ли су истините спекулације да је Приштини из западних центара сугерисано да ипак не конкурише опет за Унеско?
— То је сасвим могуће имајући у виду каква је ситуација у Унеску, а и у међународној заједници. После тих медијских сазнања, појавили су се и написи људи упућених у процедуру и суштину подношење захтева за пријем у Унеско, где се говори о томе како би требало још испунити одређене предуслове као што је, рецимо, регулисање питања заштите културних споменика кроз одређену законодавну регулативу и да би Косово, у координацији са својим савезницима у међународној заједници, требало боље да припреми свој досије приликом захтева за пријем. Другим речима, ствар је нејасна у ономе сегменту да ли ће и када ће Косово то учинити.
Од тог новембра 2015. доста се тога променило на међународној сцени. Мислите ли да све то иде у корист позицији Србије у Унеску?
— Јесте, много тога се изменило у међународној заједници. Процеси су се убрзали. Има промена које су и на нивоу унутрашње ситуације у појединим значајним земљама где долази до смене власти, где ће се и током ове године одржати избори. У односу на сам Унеско, као што су рекли неки од битних чинилаца као што су САД, Велика Британија, разматра се какав би став уопште према тој организацији у будућности уопште требало заузети. Све у свему, узбуркала се међународна заједница.
Колико то не иде наруку Приштини?
— То сигурно није погодан тренутак за овакве кампање, јер поједностављено речено, већина земаља има друга посла, чак иако у начелу подржава чланство Косова у међународне организације и Унеско. Сасвим је сигурно да они који би желели тај захтев да поднесу процењују да ли би било опортуно са становишта исхода ове године подносити захтев.
Укупно узевши, усуђујем се рећи да је ситуација сада знатно компликованија, а пошто нису успели ни онда када је ситуација за њих била повољнија, сигурно да има разлога да се они који би поднели захтев добро размисле. Да додам, приликом подношења захтева и вођења кампање пре две године представници власти у Приштини су углавном одговарали да знају да ће то 2017. године бити знатно теже. Поред осталог, а можда и пре свега, због тога што је ово изборна година у Унеску када се бира генерални директор Унеска, што је већ једна велика кампања коју води више земаља које имају своје кандидате.
Да ли би евентуално учлањење самопризнатог Косова у Унеско олакшало Приштини да им се отворе врата УН?
— Ствар је ту јасно одређена. Има ту неких држава које су прво постале чланице Унеска, па потом УН. Устав Унеска дозвољава да чланице Унеска буду и земље које нису чланице УН, мада је то врло редак случај. У том случају је потребно да за њих гласа две трећине чланова Генералне конференције присутних на заседању. И то је тај канал којим и Косово жели да уђе у Унеско као једну од најзначајнијих међународних организација. За нас Косово није суверена држава и за велики број држава, скоро 90, Косово то није. Али морамо се суочити са реалношћу да већина чланица Унеска признаје Косово, око 110 држава од 195. И када би ушло у Унеско, то би била одређена потврда државности на нивоу Унеска, што наравно не прејудицира однос према Косову у УН, али јесте сигнал који нама никако не би одговарао.
Колико обично пре процедуре у Унеску крену лобирања, како она практично изгледају, да ли се то осећа у раду организације?
— Како да не. То онда прожме укупну делатност Унеска и на формалном и неформалном плану. Од седница на којима се износе ставови, до циљаног посећивања широког круга делегација, убеђивања у сопствене ставове, у исправност ставова онога кога подржаваш. Организују се пријеми, вечере на билатералном, мултилатералном нивоу, посећују се делагације са одговарајућом документацијом, аргументацијом и то је једна жива активност која је видљива и која се наравно прати и обично се захуктава пред заседања Извршног савета, што је у октобру месецу, и траје до заседања Генералне конференције у новембру. То је тај интензитет лобирања за било коју тачку, па и за ову.
Могу ли и представници Приштине директно да лобирају у Паризу пошто нису чланови?
— Разлика је у томе што, иако се такозвани амбасадор Косова у Француској повремено појављује у Унеску и посећује делегације које желе да га приме, само Косово не може много активно да учествује у лобирању унутар Унеска, па то преузимају државе које га подржавају.
Јел почела та дипломатска борба за учлањење Косова?
— За сада нема никаквог интензивнијег лобирања, још је рано. Има само испитивања терена, прелиминарних разговора о томе како би се гледало на подношење захтева. Али једно је делатност у оквиру Унеска, а друго укупни наступ у међународној заједници. Када је реч о Косову и захтеву, када већ у искуству имамо једну кампању и њен исход, то питање је издигнуто на много виши ниво у међународној заједници. И одлуке ће се, ако их буде, увек доносити на високом и највишем политичком нивоу у државама и због тога је веома значајна активност која се одвија у престоницама држава чланица УН.
Како се сва та ситуација одражава на заштиту наше баштине на Косову и Метохији. Какав је њен статус у Унеску?
— У погледу статуса наше баштине на КиМ, у документима Унеска у нашој јавности влада велика збрка пошто се углавном не зна какво је право стање ствари и зато је добра прилика да то сада кажем јер ако се не зна тачно о чему је реч, спекулације могу да имају негативне последице на јавно мнење. Наши споменици на КиМ који су на листи светске баштине у опасности, јесу четири наша сакрална објеката, цркве, манастири, они се воде под заглављем гледано инвентарски под Србијом. А онда стоји тачно овако: средњовековни споменици на Косову (Србија). Значи, не говори се о томе да су то српски културни споменици на Косову, већ се кроз заграду подразумева да се они налазе на територији Србије.
Колико нам је то добра позиција?
— То је свакако формулација која нама одговара и она је ту зато што је Србија држава која је те споменике уписала. И то се не може променити сем одлуком Комитета за светску културу, а таква одлука би се могла донети лакше уколико би Косово било чланица Унеска. Хипотетички гледано, уколико би, а надамо се да неће, Косово постало чланица Унеска, нова ситуација би била створена утолико што би, логично, то било третирано искључиво као културна баштина на територији Косова, јер би Косово било држава-чланица. Онда би сигурно постојао захтев да се име „Србија“ ту избрише пошто се не може налазити културно наслеђе на територији две државе-чланице у исто време. Основано се надам да у такву ситуацију нећемо ни доћи.
Каква је је наша могућност да ми бринемо о нашим добрима на Косову и Метохији?
— Наравно, крајње ограничена. Чим не постоји физички приступ наших стручњака тим добрима или активни радни приступ њима. Реално стање тих добара зависи од оних који имају фактичку контролу над територијом. То није држава Србија, али кроз међународне механизме настоји да буде присутна и да се онима који тренутно врше власт на тој територији довољно јасно и одлучно покаже да морају испунити минимум бриге за ту споменичку баштину.
Они би били спремни да то ураде уколико би се та баштина некако могла да угради у један непостојећи вештачки, синтетички културни идентитет Косова јер је на територији Косова, па би отпадао онај атрибут „српски“, па би се појавило православни, па хришћански, па византијски. То је један од пројеката те самопроглашене државе која заправо нема никакву властиту културну баштину такве конзистентности.
У којој мери сте због свега успевали да се бавите оним послом који се суштински односи на рад у Унеску, организацији УН за образовање, науку, културу?
— Ми смо разапети између изнуђеног деловања на овом чисто политичком питању и деловања у областима које су део изворног мандата ове организације. Прошле године када питање Косова није било на дневном реду Србија је постала члан Извршног савета Унеска. Ја сам као представник Србије постао председник Комитета за невладине партнере Унеска. Успели смо да упишемо заједно са БиХ, Хрватском и Црном Гором, стећке на листу светске баштине, што није био лак задатак. Видљивост наше делегације, како се то популарно каже, порасла је и улога Србије се приближава оном што је некада била и што би требало да буде.
Шта би у будућности још могло да доспе на листу баштине а на чему се тренутно ради?
— На списку потенцијалних номинација за листу баштине је више ставки. У овом тренутку је најактуелнији упис манастира Студенице, баш носим материјал везан за ту номинацију. Ту су и неке прекограничне номинације у вези са заштитом еко-система Мура, Драва, Дунав. Понашањем Хрватске је блокиран процес, али ћемо ми покушати да упишемо свој део тог јединственог био-резервата. Затим могу поменути коло које је на дневном реду на Комитету за нематеријално културно наслеђе. Разговара се врло озбиљно о номинацији гусала као нашег националног фолклорног инструмента у блиској будућности…
