Заборавите Кину и Блиски исток, бивша Југославија би тек могла да израсте у Трампову прву праву спољнополитичку главобољу“, пише британски „Гардијан“ о ситуацији на Балкану и наводи сва кризна жаришта која су отворена или прете да прерасту у кризу.
Личи ли на већ виђено?
Наравно, као према обичају, ту је „неименовани западни дипломата ’са искуством у региону‘ који каже да постоји само један потенцијални спонзор за промене границе, а то је Русија“.
Кад смо већ код старих навика, начин презентације, не само у овом тексту, подсећа на улогу западних медија од пре четврт века кад је Балкан и буквално горео.
Сличности су само преко изреке да се историја понавља једном као трагедија, други пут као фарса, каже за Спутњик Милан Милошевић, новинар недељника „Време“ и врсни хроничар политичких и геополитичких прилика на Балкану.
Интересовања западних медија за разна потенцијална кризна жаришта у новом светском контексту су, према његовом мишљењу, део кампање у којој се маше Русијом као црвеном заставом и у којој се нагађа шта ће бити после смене администрације у Сједињеним Државама.
Зато се онда на Балкан шаљу новинари који, како Милошевић каже, ту срећу неке саговорнике и мало нагађају. Међутим, истиче наш саговорник, „Гардијанова“ теза није ништа више од спекулације.
Бумеранг западног инжењеринга
Цитирани текст у „Гардијану“ је, према мишљењу дугогогодишњег уредника и професора Слободана Рељића, добра слика како су Американци опослили ствари на Балкану. Тачно је да постоји распад и да је све на ивици катастрофе, констатује Рељић, али истиче да се дешава оно што је Запад хтео.
„Они су, дакле, цртали балканске границе не узимајући у обзир никакве локалне чињенице, традицију, правила, културу, односе међу народима. Наиме, све се ’холбруковало‘. Тај човек је био најбоља слика како се све насилно прало. Стварани су лоши и добри момци и онда је Холбрук долазио и ударао шаком о сто“, наглашава Рељић.
Грађена је конструкција, додаје овај професор, која је могла да функционише док је Америка била свемоћна, а сад кад стварно има Кину за вратом, онда се све то што је рађено на Балкану љуља.
Генерално гледано, сагласан је и Милан Милошевић, Балкан није стабилно подручје већ скуп нестабилних држава. Међутим, подвлачи он, нагађа се о руској улози и ту западна аналитика почиње да личи на криминологију из ’70-их година.
Та аналитика, прецизира Милошевић свој став, узима све у обзир осим онога што Кремљ каже да ће урадити. Кремљ онда изненади западне актере јер уради оно што је рекао, а нико није чуо.
„Из Кремља су долазиле доста јасне поруке, и од председника Путина и од министра Лаврова, који је веома озбиљан човек, да, рецимо, кад су Срби у питању, Руси неће бит већи Срби од Срба и да балкански народи треба да реше своје проблеме без великог уплитања споља“, подсећа Милошевић.
Начин стискања балканског дугмета
Логично је да је Балкан нестабилан јер, према мишљењу Слободана Рељића, више нема државе које је имао. Сад је, истиче он, Кина реалан амерички проблем, а Балкан је уствари симболички проблем.
Балкан, упозорава Рељић, може бити повод за различите сукобе, дугме које Запад притисне да се покрене. Као што је већ рађено, подсећа, за први и за други светски рат.
„На амерички уређен начин Балкан не може да опстане. Он, наравно, не мора да се мења у крви као што они то увек чине и прижељкују, уколико они не наставе да нас уређују. ’Гардијанова‘ слика јесте реална, али би из тог могли да извуку закључак да су њихове имплементације решења на Балкану увек доносиле катастрофалне резултате, па ево и сад“, тврди Рељић.
Поређење са Кином је пак, према његовом мишљењу, склањање од правог проблема. И Милан Милошевић сматра да је стварни циљ скретање пажње јавности са тренутних проблема који постоје у западним друштвима са појавом побуне средње класе, популизма и кризом владајућег естаблишмента.
„Можда и са том битком око пара за НАТО. Јер пре свега видим да је то стварање унутрашње магле него што је најава неке спољнополитичлке акције“, наглашава Милошевић.
Улога западних медија данас се, према становишту Слободана Рељића, не може упоредити са оном коју имали пре четврт века због тога што наступ Запада више није тако конзистентан.
Очај јер су Руси пронашли телевизију
Систем који су направили се, додаје, распада, па пошто су медији били саставни део ратног напора Запада да се на Балкану успостави неки ред, данашњи њихов наступ је нека врста очајања и констатације како то на чему су радили више не функционише.
„Не можемо више очекивати ту врсту систематичности коју су пре имали. То је сад нека врста хаотичности. Наравно, она може да води у свашта, у најгоре, што наравно није уопште искључено. Међутим, њихов наступ није више нека врста озбиљне координације“, истиче Рељић.
А мир на Балкану? Има ли решења? Рецепта? Који услови су потребни?
„Балкан балканским народима“, сугерише као одговор Милан Милошевић. То је стара формула која се тешко примењује јер, појашњава он своје становиште, велике силе су увек уплетене на један или други начин.
„Што се тиче Русије, Балкан јесте традиционално, што се каже, спољно двориште руске спољне политике, али оно што су до сад декларисане намере Кремља, оне не говоре о плановима или циљевима да се изазове промена граница, да се интервенише не знам како и да се као у великој трговини Србија, Босна и Мекедонија замене за Кину“, каже Милошевић.
Реч је о доста наивном резоновању, подвлачи Милошевић, јер се ради о различитим димензијама.
„То је као да неком нудите замену комарца за слона. Тако да је то све део те кампање која већ дуго траје, која је неразумљива сасвим и која се своди на нервозу због тога што су Руси пронашли телевизију и интернет“, закључује Милошевић.
