У Фирчи тинк тенк студију у Новом Саду у петак увече премијерно је изведена представа „Јами дистрикт“ у режији Кокана Младеновића. Комад настао према драмском тексту Милене Богавац проблематизује питања нације и националних држава у високотехнолошком свету 21. века.
Нације производе ратове, а ратови производе нације. Ко је први почео, пита се редитељ представе Кокан Младеновић.
„Пошли смо од премисе да је апсурдно да у 21. веку — веку напретка и колонизације космоса — и даље робујемо деветнаестовековном појму нације, да робујемо нечему што нисмо могли да изаберемо — нацију у којој ћемо се родити, боју коже, већинску религију, а парадоксално, те ствари које нисмо изабрали у огромној мери одређују наш друштвени живот и земље у којима живимо“, објашњава Кокан Младеновић.
Према његовим речима, ауторска екипа пошла је управо од овог апсурда и направила причу о месту Јамена које се налази на тромеђи Србије, Босне и Хрватске.
„Измислили смо научну чињеницу да се ту налазе кости најстаријег човека икада пронађене, које мењају историју људске еволуције. То је, међутим, повод за нови сукоб на овим нашим просторима, за нови рат и за доказивање ко је најстарији, коме припада откриће, ко је потомак ’Јаманског човека‘. Пробали смо да направимо једно монтипајтоновско ругање новим ратним хушкачима, новој ратној политици, тој страшној реторици која Србијом, Босном и Хрватском тренутно влада и непријатно подсећа на припрему рата ′90-их година“, наводи редитељ.
Очигледно је, упозорава Младеновић, да народи у региону Балкана још нису успели да освесте и прерасту бесмисао кроз који су прошли крајем прошлог века.
„Нашим животима не управљају исте политике, него исти људи као деведесетих година, људи који су учествовали у масовним ратним злочинима или производили услове да се они догоде. Ти људи су данас проповедници морала, и ти људи би требало да нас помире. Очигледно је да то раде на начин који ће нас довести до неких нових сукоба јер је њихова психолошка матрица тако оформљена да постоје само у ратним, ванредним и сукобљеним околностима“, страхује наш саговорник.
Ауторска екипа представе поставља још једно, веома интересантно питање, а то је: Ко је гори, нације или корпорације?
Представa се, објашњава редитељ, завршава тако што се након нових, страшних ратних сукоба Јамена претвара у дистрикт, постаје екстериторијална и у њој се гради забавно-едукативни „Јами парк“ који подсећа на Евродизниленд.
„Сви преживели становници Јамене запослени су у овом парку који држи једна мултинационална компанија. Они су извођачи, односно праисторијски људи, односно — мајмуни! Ако инсистирате на нацији у тако ригидном смислу речи, онда на крају завршите као мајмуни за нечији корпоративни интерес“, поручује редитељ.
У представи „Јами дистрикт“ играју Исидора Симијоновић, Јелена Граовац и Нина Нешковић, а за музику су задужени Марко Грубић и група „Вроом“.
Алан Форд и екипа иза бодљикаве европске жице
Следеће седмице, 30. и 31. марта, у београдском Битеф театру премијерно ће бити изведена још једна представа у режији Кокана Младеновића. Реч је о комаду „Алан Форд: епизода Повратак отписаних“, насталом према тексту Предрага Луцића, кога редитељ описује као „духовито и убојито перо сплитског Ферал трибјуна“.
Ова представа је рађена у копродукцији Камерног театра 55 из Сарајева и Народног гледалишча из Копра. У њеном средишту је савремена Европа приказана, како каже редитељ, кроз црнохуморну призму култног италијанског стрипа из пера сценаристе и цртача познатих под псеудонимима Макс Бункер и Магнус.
„Кроз ту нову измишљену епизоду представа говори о онима који производе ратове на Истоку, онима који воле да производе Сирије, Авганистане, Ираке, онима који зарађују на транспорту тих несрећника и онима који зарађују на оградама и жици“, категоричан је редитељ.
Младеновић подсећа да је једна демократска, европска земља као што је Словенија уложила више од два милиона евра за жилет жицу „која на њеним границама треба да убије неке људе који су побегли од несреће“.
„Причамо о том наличју Европе која је оформљена као држава равноправних грађана, простор слободе, једнакости, а очигледно је све, само то није“, каже редитељ.
И једна и друга представа су, напомиње Младеновић, сатиричне комедије, које кроз горки смех, гротеску, кроз искривљено огледало стварности показују у још бољем светлу ту саму стварност.
„Актуелне су свака на свој начин и једна и друга представа, а мени је било занимљиво да с глумцима из Словеније и из Босне, са српском ауторском екипом, по тексту хрватског писца, констатујемо да су сви проблеми света у којем живимо заједнички, да су поделе на границе у овом глобалном свету бесмислене, јер су проблеми глобални, заједнички. И, наравно, ми с нашим балканским специфичностима увек додамо још неку дозу апсурда и неразумног лудила ономе што се дешава“, сматра редитељ.
У представи је сачуван аутентични језик Ненада Бриксија, у чијем смо преводу некада читали „Алана Форда“. Управо је његов јединствени језички и стилски манир допринео популарности овог стрипа на простору некадашње Југославије.
„Верујем да ће фанови, аланфордовци, бити задовољни, а да ће публика која не познаје стрип гледати једну модерну сатиру испричану кроз призму стрипа“, наводи Младеновић.
Праизведба представе била је 10. јуна прошле године на сцени Гледалишча Копар, а сарајевска премијера била је у Камерном театру 55 12. новембра прошле године. У представи играју: Мирсад Тука, Армин Омеровић, Анђела Косић, Давор Голубовић, Елма Јуковић, Рок Матек, Игор Штамулак, Алеш Валич и Горазд Жилаве.
