Исељавање Срба из матице почело је још давно, 1690, под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Био је то почетак првог од пет масовних таласа исељавања. Талас који је покренуо патријарх Чарнојевић под претњом геноцида, настављен је под његовим наследником и имењаком Арсенијем Јовановићем неколико деценија касније.
Други талас масовног исељавања чинили су Срби из сиромашних крајева Црне Горе, Далмације, Лике, Кордуна и Баније, који су трбухом за крухом одлазили преко океана у потрази за бољим животом. Тај талас трајао је до Другог светског рата, а после тога започиње трећи талас политичке емиграције.
Четврти талас траје између 1961. и 1991, када су се људи, опет потакнути економском немаштином, исељавали махом у земље Западне Европе. Коначно, пети талас исељавања Срба из матице покренут је почетком ратова на тлу бивше Југославије.
Колико нас има у расејању
Данас се сматра да у иностранству има око 2,5 милиона Срба, а градови попут Беча у Аустрији и Чикага у САД сматрају се градовима са највише српских исељеника на свету. Око овог броја слажу се и саговорници Спутњика, новинар Марко Лопушина и председник Матице исељеника Миодраг Јакшић.
Јакшић, међутим, каже да овај број није коначан и да не постоји тачна евиденција броја Срба који живе у дијаспори.
„Ако би држава донела политичку одлуку у правцу проналажења механизама да се дође до тачног броја, онда је ту несумњиво важно укрстити све податке које има и наша држава и које имају све државе у којима живи наш народ и податке наших конзулата и наше цркве, која је несумњиво стуб окупљања Срба у иностранству“, објашњава Јакшић.
Оно што је такође битно, додаје он, јесте и то што добар део дијаспоре није пореклом из Србије (у данашњим границама), већ и из Црне Горе, БиХ или Хрватске. Држава Србија за њих није надлежна и многе од њих државе у којима живе третирају као држављане Хрватске, Црне Горе или БиХ.
„Због тога је, у ствари, ово питање и комплексно. Али државна политика треба да иде у правцу да се дође, ако не до тачног, оно до приближног броја“, каже Јакшић.
Удружења разједињена и посвађана
У земљама у којима живе, Срби су, према Јакшићевим речима, добро организовани, и многи од њих успевају да дођу до, како каже, статусно важних победа јер успевају да у државама у којима живе издејствују повластице и побољшање свог статуса. Тако су Словачкој и Чешкој Срби добили статус националне мањине.
„То је путоказ за наша удружења у свету да се понајвише позабаве, не занемарујући одржавање наше традиције и културе, решавањем статусног положаја. Све развијене земље у својим законима имају добро решен систем сарадње са мањинама, а бојим се да велики број наших удружења који постоји занемарује потребу да у правцу према домицилној држави тражи побољшање свог статуса“, каже Јакшић.
Почетком деведесетих постојало је око 500 српских емигрантских организација, укључујући и парохије СПЦ, којих је било око 100, каже Лопушина.
„Данас, међутим, када се српски народ у расејању поделио јер многи су данас држављани БиХ, Хрватске или Црне Горе, и број организација се смањио, тако да данас има око 300 српских организација у расејању“.
Јакшић пак верује да је број организација и већи, јер се многе од њих удружују у асоцијације и савезе.
„На пример, Савез Срба у Румунији је кровна организација и ми је водимо као организацију Срба у Румунији. Али фактички, тај савез окупља више од двадесет друштава на целој територији Румуније. То су независна, аутономна друштва која имају своје жиро рачуне, просторије, адресе и чланове, који су пренели део легитимитета на Савез. Али немамо једну организацију у Румунији, него их имамо, рачунајући и тамбурашке оркестре, више од тридесет“, објашњава Јакшић и наводи још и пример Шведске, где постоје два савеза Срба. Један окупља 38, а други између 40 и 50 друштава.
Стога Јакшић верује да у свету постоји више од 500, ако не и око 1.000 српских удружења, а Матица исељеника, на чије је чело Јакшић дошао пре два месеца покренула је процес сређивања базе података. То није лак посао, с обзиром да се удружења оснивају и нестају.
Статус удружења зависи од земље до земље и то се одражава и на њихове међусобне односе, каже Лопушина. Срби у Мађарској, Румунији, Чешкој и Словачкој имају статус националне мањине и њихова удружења се финансирају из државних фондова.
„У оквиру таквог начина живота, удружења могу да развијају културну сарадњу са другим организацијама. Тако, на пример Срби у Румунији и Срби у Мађарској јако добро сарађују. Основали су и Заједницу српских подунавских земаља, која је имала конференцију пре две године у Братислави. Али, на пример, Срби који живе у Америци уопште нису евидентирани као национална мањина и немају тај статус, тако да организације постоје свака за себе. Међутим, СПЦ је данас мајка свих Срба у емиграцији и у оквиру црквених обичаја, традиције и празника дешава се да све те организације сарађују“, каже Лопушина.
Југословени и четници
Он додаје да већ тридесет година постоји европска смотра фолклорних друштава, европско кошаркашко првенство као и првенство у малом фудбалу.
„Може да се каже да је сарадња на културном плану јако развијена. На политичком, нажалост, сарадња не постоји зато што су ти људи грађани тих земаља и на крају крајева, зато што, сви знамо, политика свађа људе, па избегавају да се баве политичким питањима“, каже Лопушина.
Средином 20. века, ситуација је била другачија и политика је била главни камен спотицања. Емигрантска удружења делила су се на „југословенска“, она у којима су се окупљали економски емигранти и „четничка“, која су окупљала политичке емигранте, противнике Титовог режима. У Америци поделе су биле најдрастичније — ишле су дотле да су се верници СПЦ поделили на припаднике СПЦ и припаднике Слободне СПЦ. Те поделе превазиђене су деведесетих.
Размимоилажења међу српским удружењима, према Јакшићевим речима, и даље се тичу политике, али и прибављања легитимитета пред домицилним властима због финансирања рада.
„Не можемо рећи да је наша дијаспора компактна, у њој има различитости, пре свега јер су и завичајна порекла људи који чине та удружења различита. Тако да многа друштва нагињу пре Бањалуци него Београду, јер већину чине исељеници који су пореклом из Босне. Многи нагињу пре Никшићу или Херцег Новом него Београду, Чачку или Пожаревцу, али суштински, према националним или државним интересима, они се држе заједно, и то увек у кључним тренуцима када су се дешавале прекретнице у политичком погледу на овим просторима или је долазило до криза или елементарних непогода. Тада су сви, као један, стали у прву линију и били од помоћи држави, скупљајући хуманитарну помоћ и дајући сваку другу логистичку подршку“, каже Јакшић.
Онолико изражене послератне политичке поделе више не постоје, а увођењем вишестраначког система у Србији, дошло је до помирења међу исељеницима, додаје он, али сарадња се увек може побољшати.
Скупштина дијаспоре не заседа
Српска држава има Закон о дијаспори према коме би сваке године требало да се одржи Скупштина дијаспоре и Срба у региону. Међутим, већ неколико година скупштина се не одржава.
Закон о дијаспори први пут у историји омогућио је дијаспори да политички делује у отаџбини, каже Лопушина. Скупштина дијаспоре радила је добро и било је предвиђено да дијаспора да и посланике у Народну скупштину Србије.
„Тај процес је, нажалост, прекинут пре годину-две, због промене политичке климе у Србији и што су странке на власти одлучиле да дијаспора није тако јак политички субјект и да не треба да има већи значај од фолклорног карактера; да се само бави културом, да буде поменута у свечаним приликама и да буде препуштена црквеном деловању, а да се не бави политиком, да јој се прећутно укине право гласа, да се угледни Срби из дијаспоре не укључују у политичке процесе, да се успешни бизнисмени из расејања не укључују у привредне токове“, тврди Лопушина.
Постоје две политичке фаме о нашим људима у расејању, каже он.
Дајте паре, пустите лобирање
„Једна је ’ви хоћете власт‘, односно овде је одлучено да гласови из расејања могу да поремете политички однос снага у Србији и да их онда не треба узимати за озбиљно, а друга фама је ’ви имате паре, дајте нам их, ми ћемо да их трошимо‘“, каже он.
Срби из дијаспоре шаљу 4 милијарде долара годишње својим фамилијама у Србији, наставља Лопушина. Некада, током деведесетих, слали су и више, око 6 милијарди. Тада нас је дијаспора и хранила и бранила, наводи Лопушина. Бранила је Србију организујући демонстрације и лобирајући за српске националне интересе. Данас само шаље новац својим породицама, али више не лобира и не брани српске националне интересе јер у Београду не постоји политичка воља за тим, закључује Лопушина.
Србија има добар законодавни оквир са којим може да има добру сарадњу са својим исељеништвом, каже Јакшић.
„Држава је остала је активна преко дипломатско-конзуларних представништава и преко Управе за дијаспору. Али мислим да се нагомилана питања, која нису решавана претходних година, па између осталог и истек мандата делегатима Скупштине дијаспоре и Срба из региона, морају хитно решавати да би се показала доследност у жељи да се са нашим исељеништвом на партнерској основи сарађује“, каже Јакшић.
Стога би што пре требало организовати изборе за Скупштину дијаспоре јер то је највише представничко тело које може и треба да представља своје заједнице из целог света.
„Људима, у крајњој линији, треба дати шансу да се чује њихов глас, да се изнесу предлози за унапређење веза између матичне државе и дијаспоре. На неки начин, моја лична парола и мој мото под којим радим јесте — ништа о дијаспори без дијаспоре, јер држава мора да слуша глас свог народа у исељеништву и мора да буде активна у решавању њихових проблема које они истичу као битне. Мислим да је, у овом тренутку, однос државе Србије према исељеништву активан, позитиван и у редовном је статусу. Али сматрам да постоји доста простора и потребно је да се он унапреди, пре свега у правцу активније улоге дијаспоре у одлучивању у свим сегментима нашег друштва“, закључује Јакшић.
