Србија је лош момак на Балкану који има подршку најгорег момка на свету — Русије, гласи мантра коју несмањеним интензитетом форсирају они који ово подручје већ деценијама намерно држе ровитим, дочим им у науму лаковерно помажу делови српског јавног мњења, верујући у те наметнуте западне слике као у неспорне истине. Мењају само ситуације и прозване субјекте, али тренд спиновања не јењава.
„Македонско дубоко грло“
Колико јуче је громогласно објављено „истраживање“ под насловом „Лазански и БИА у ’македонском сценарију‘“ у којем је новинар и члан српског парламента Мирослав Лазански етикетиран да је „са припадником српске тајне службе спроводио медијску пропаганду у Македонији у корист бившег премијера Николе Груевског и руске политике“.
Све тврдње изнете су на основу транскрипата прислушкиваних разговора (Ивана Стоилковића, посланика у македонском парламенту и председника Демократске партије Срба са припадником БИА Гораном Живаљевићем) и „осталих података који су процурили из истраге македонске тајне полиције у које су новинари КРИК, Нова ТВ и ОЦЦРП имали увид“.
Није нам намера да бранимо Лазанског као Лазанског зато што је довољно кадар да то сам учини, а првенствено зато што га немамо од чега ни бранити. Међутим, преко је потребно позабавити се овим штивом зарад одбране принципа, дигнитета новинарске професије и недозвољавања да ако нечији наум не одговара чињеницама, тим буде горе по чињенице.
Наиме, иако бомбастично најављен, у медијима преношен, а на друштвеним мрежама рекламиран као да је у питању ововременски Вотергејт, „истраживачки“ текст је ништа друго до памфлет писан у таблоидном маниру против којег они који балаве на овакве оптужбе годинама вриште и буне се.
Наводи се ту како Стоилковић јавља Живаљевићу да је сместио Лазанског и да га је брифовао за колумну коју овај треба да пише, а после ће да га води код Груевског. И? Шта је ту вест, господо? Нема је.
Отишао новинар (било где, а поготову у другу државу) и распитивао се о ситуацији (то је то брифовање), па га је потом неко кога зна одвео код треће особе. Шта је овде нелегално? Шта је то Мирослав Лазански урадио противно интересима Македоније? Или новинарске професије? Ама баш ништа.
Пластични пример спиновања
Како би оправдали своје „откриће“ и „доказали“ да оптужбе имају резона у тексту даље наводе да је „дан након овог састанка у ’Политици‘ објављена колумна Лазанског с насловом ’Не дамо Македонију‘, у којој се аутор јасно ставио на страну Груевског, који се у том тренутку борио да спречи да опозиција, која је имала парламентарну већину, дође на власт“. Замислите, новинар, па написао текст!?
Прво, Лазански се у поменутој колумни (коју можете наћи на сајту Политике) није ставио на страну Груевског. Друго, чак и да је то јесте урадио колумна је такав новинарски жанр који не да дозвољава став, него га иште. Колумна зато и јесте најслободнија новинарска форма, само је (од редакције и читалаца) треба заслужити.
Дакле, ни у овој варијанти (да је се догодила) не би било учињено ништа науштрб професионалних норми. Лазански је, напротив, у дотичном тексту више био информативан него што је изнео став. То што се оно што је написао није свидело самопроглашеним држачима тапије на истину само је и једино њихов проблем.
Све ово најпластичнији је пример спиновања. Пође се од неке истине (Лазански јесте био у Скопљу, јесте се видео са људима које помињу и јесте написао текст), али се она пласира на такав начин да јој се даје такозвани „ефе“, заврти се, и онда од обичног новинарског посла испадне завера.
Да би вам подробније објаснили шта су овде урадили „чувари мира“, замислите ситуацију у којој би се неко осмелио да напише како је новинар руског медија напао козу. Истина од које могу да пођу јесте да је, на пример, Ненад Зорић новинар који ради за медиј у власништву Руске Федерације, истина је да је недавно био на планини Златар, истина је и да на Златару постоје ливаде, а да на ливадама пасу козе.
Све остало је на поквареном уму онога који конструише оптужбу, па би недужни Зорић морао да се правда. (После овог текста, можда буде нека слична инсинуација. Али правдања неће бити).
Елем, да се вратимо на „заверу“ против Македоније и Заева, који је, узгред буди речено, права звезда селфи фотографија истих оних који једва дочекају да нападну Лазу.
Дакле, на који начин то Лазански, како се тврди у тексту својеврсне оптужнице против њега, БИА и Србије врше пропаганду у Македонији тако што објављује текст у београдској „Политици“? Никако. Шта је он у том тексту објавио што уз гуглање није могао да објави било који други новинар? Ништа.
Лазански је само уместо Гугла склонији добијању информација од живих људи.
Томе су, живим људима, склони и његови противници. И они воле да добију нешто, па да кажу да је то „процурило“, а они набасали. И све потом представе под етикетом „истраживање“.
Ма какав имунитет за непријатеље
Истраживање које не оде даље од поднаслова (у којем Лазански сугерише да је решење у новим изборима, а они брже боље завапе: ето, исто каже и Груевски) није истраживање.
Притом, какво је то истраживање без кредибилних извора? А кредибилан извор никако не може бити илегално прислушкивање народног посланика.
Дабоме, једино и те како спорно у читавом овом замешатељству јесте противуставно прислушкивање разговора српског члана Собрања Ивана Стојиљковића.
Како је, и то је кључно питање и проблем који се очито поткрао творцима и спроводиоцима овог инжењеринга, могуће прислушкивати народног посланика који ужива имунитет? Ниједан суд то није могао да то одобри, пре скидања имунитета.
Нажалост, оно што стварно јесте спорно није спорно и лакој коњици и пешадији која се дигла и трчи ка гиљотини на којој очекују Лазанског. Уместо публике која је ономад гледале процес погубљења, биће твитераши.
Јефтине конструкције, са још јефтинијим булеварским инсинуацијама о Русима као зачином у овој непрофесионалној закуски биће још неко време погонско гориво заведених који су убеђени да мисле својом главом. Потом ће пронаћи неку другу жртву.
