На опозиционој политичкој сцени на делу је прегруписавање, оцењује за Спутњик Бојан Клачар из Цесида и уочава три разлога за такво деловање странака.
Први је очигледна снага СНС-а, па опозиционе партије виде да саме не могу да буду озбиљан противник. Други је појава два нова политичка актера Саше Јанковића и Вука Јеремића, који узимају већ постојеће гласове од различитих странака.
Трећи разлог је чињеница да је опозиција у последње три или четири године пропустила добре прилике да направи неку врсту уједињења, па сад то мора да ради имајући у виду да су београдски избори на прагу.
Почетак британске одбране свог забрана
Договор о заједничком опозиционом деловању Демократске странке Србије, Нове Србије и Покрета „За здраву Србију“ Клачар види као прву опозициону коалицију која је са једне стране изнуђена, јер ниједна од те три странке не може сама да направи никакву врсту доброг резултата.
Са друге стране, та коалиција је, додаје Клачар, програмски јасна, идеолошки утемељена, али је занимљиво да не виде Двери као део тог пакета.
„Двери су и у погледу рејтинга и организационо и по видљивости у бољој позицији него било која од три странке које су направиле савез, па се они можда плаше да их странка са младим бирачким телом у налету не прогута. Други разлог је лоша историја сарадње Двери и ДСС-а“, појашњава Клачар.
Очигледно је, констатује за Спутњик политички хроничар Жељко Цвијановић, да у овом тренутку интегрисање опозиције није реално и да ће бити направљена два блока, либерални и национални. Међутим, Цвијановић као веома важну ствар истиче да први пут после 5. октобра српску националну политику не контролишу Британци и Американци.
„Српску националну политику у овом тренутку много више, не могу да кажем контролишу, али је блиска Немцима, као некад тридесетих година прошлог века из времена Стојадиновића. И не може се рећи да је блиска Русима, али негде гледа да их не изневери“, тврди Цвијановић за Спутњик.
Британска национална политика је увек имала један основни карактер — била је револуционарна, анализира Цвијановић.
„Била је револуционарна 1941, била је револуционарна 1903, била је револуционарна 2000. године у октобру. И ово је нека врста окупљања тих револуционарних националних снага. Наравно, ту је и ДСС чија историја од одласка Коштунице до данас јесте историја неуспелих покушаја да се отргну од британског утицаја“, резонује Цвијановић.
Вучић, његова странка за коју Цвијановић каже да је барем по бирачком телу национална, и сви попут Мирослава Паровића, Владана Глишића или Драгана Јовановића, који инклинирају њему, добиће „енглески одговор“, тачније, његов почетак.
У овом моменту је цела опозиција под англоамеричким утицајем, сматра Цвијановић и појашњава да то није можда због њихових основних афинитета, али свакако по историји која је углавном ДОС-овска и свакако по игрању опозиције.
„Дакле, ако је власт под немачким утицајем, нормално је да ће опозиција бити под британским и америчким. И то су два битна момента који нашу опозицију и националну и либералну неизбежно чине англоамеричком“, јасан је Цвијановић.
Шта онда можемо очекивати у наредном периоду гледе опозиционог деловања на политичкој сцени.
Нема лаког освајања власти, има рецепта
Упркос другачијем бекграунду, Вуку Јеремићу би, према Клачаревом мишљењу, било реалније да размишља о сарадњи са Сашом Јанковићем, него да евентуално прави коалицију са, рецимо, блоком који је окупљен око ДСС-а, Стаматовића и Нове Србије.
Јеремићево бирачко тело, појашњава Клачар, није толико идеолошки везано за њега да не би могло да разуме да он може да сарађује са неким ко му није толико идеолошки близак.
„Чини ми се да ће у будућности бити покушаја прављења више колона које би заједнички покушале да наступе пре свега на београдским изборима. Једна да буде око ДСС-а, друга да буде Саша Јанковић, ДС, Вук Јеремић, можда још неки мањи покрет. Будућност осталих странака је у овом моменту потпуно непозната, а ту пре свега мислим шта ће се дешавати са ЛДП-ом и Тадићевим СДС-ом“, предвиђа Клачар.
Не би ми било изненађење, додаје он, да добијемо прилично расцепкану политичку понуду и на следећим изборима што би за опозицију опет било прилично погрешно и лоше, јер апсолутно не постоји начин да они направе неку врсту бољег резултата на такав начин.
Та англоамеричка опозиција је увек револуционарна, реплицира са друге стране Цвијановић.
„Оваква или онаква, али је револуционарна. И увек је задржавала тај аспект деловања. Дакле, кад Пајтић каже: ’Неће се 5. октобар догодити сам од себе поново, него морамо да га заслужимо, морамо да нешто порадимо на томе‘ — то је заправо то“, категоричан је Цвијановић.
Не најављујем 5. октобар, појашњава тај новинар на наше инсистирање на прецизности, него најављујем да се они неће либити никаквих револуционарних средстава да поново дођу на власт.
„Опозицију у овом тренутку окупља револуција“, закључује Цвијановић.
