Комисија, коју је формирао папа на молбу патријарха српског Иринеја, имала је шест састанака, а након последњег у Ватикану издато је саопштење које је, по мишљењу др Александра Раковића са Института за новију историју Србије, очекивано потврдило да нема договора. Засад српски чланови комисије не излазе у јавност са оценама њеног рада, али је, каже Раковић, јасно да што се тиче Римокатоличке цркве у Хрватској, она није спремна да одустане од своје намере да Степинац буде канонизован.
„Они ће у тим својим намерама ићи до краја. Али, док је овај папа на челу Римокатоличке цркве, он неће потписати канонизацију Степинца. Тако је рекао. Желим да верујем да ће тако и бити. Међутим, када на чело Цркве буде дошао неки други папа, онда можемо да очекујемо да потпише канонизацију Степинца“, каже Раковић у емисији „Спутњик интервју“.
Уколико се то догоди, упозорава, они ће глорификовати нацистичку и усташку прошлост те цркве. Раковић, с друге стране, сматра да је српска црква урадила шта је могла, а да проблем нацизма не треба да буде проблем српског народа који се борио са тиме, већ проблем Европске уније и НАТО-а.
„Иначе, један великодостојник ми је рекао да Римокатоличка црква у целини има велики проблем са хрватским шовинизмом у својим редовима и да не знају како да га реше. А није хрватски шовинизам у њиховим редовима од јуче. Он је увек постојао. Посебно када су му дата крила 1991. године, јер је Ватикан преломио да југословенска држава треба да се распадне“, подсећа наш саговорник.
Проблем за све православце
Раковић сматра да Степинац није проблем само на релацији између Срба и Хрвата, већ и проблем између Римокатоличке цркве и свих православних цркава, па и између католика и Јевреја и државе Израел.
„Чак и ако им Срби из неке своје наивности буду опростили ово што раде, Јевреји им неће опростити“, каже Раковић који подсећа да јеврејска заједница у Хрватској већ другу годину није учествовала у обележавању Холокауста и геноцида заједно са представницима хрватске државе.
То је, каже, због тога што је „јасно да је реч о буђењу нацизма и усташтва у Хрватској, које негује државни оквир“. Према мишљењу Раковића, антифашизам је унет у хрватски устав само да би се онемогућило да Србија од њих тражи одштету за злочине у Другом светском рату.
„Они су ту, као, направили дисконтинуитет са НДХ, али у пракси то није тако. У пракси постоји потпуни континуитет између НДХ и Републике Хрватске данас. Идеолошки, он је неспоран“, сматра наш саговорник.
Без Степинца не би било НДХ
Према речима др Момчила Диклића са Института за европске студије, контроверзни надбискуп није проблем само СПЦ И Срба, него и свих антифашиста, па и хрватских, јер би рехабилитација Степинца била и рехабилитација НДХ.
„Степинац је пројектант елиминације српске нације и православне вере. То је тако и то је јасно као суза“, каже Диклић и истиче да је католичка црква била ослонац НДХ.
Степинац је, подсећа он, већ 12. априла (НДХ је формирана 10. априла 1941.) дошао у посету првом поглавару Славку Кватернику, већ следећег дана дао му је благослов, а затим и упутство како организовати државу. „До половине 1942. велики број различитих католичких структура, не само свештеника, чинио је чиновништво и администрацију НДХ“, наводи историчар.
Чак је и тужилац у случају Степинца Јаков Блажевић њему лично рекао: „Он (Степинац) је окосница НДХ. Он и Мачек. Без њих нема Павелића, нема НДХ“.
Архиви Ватикана
На опаску да Хрвати тврде да је Степинац био мученик под комунистичким режимом, Диклић каже да нема ниједног процеса у ондашњем комунистичком систему који је био транспарентнији од Степинчевог.
„Могли су да му долазе новинари, имао је посебну храну, могао је да даје изјаве. Прва његова велика рехабилитација је била за време Броза који је дозволио да се покопа у Загребачкој катедрали и долазило му је на процесију пет до десет хиљада људи. Тај мит о Степинцу подгреван је одмах после Другог светског рата од бројне усташке интелигенције која је отишла напоље, затим, од Капитола“, констатује Диклић, оцењујући да надбискуп није био ни мученик ни жртва, него да једино није хтео да се повинује Брозовом систему.
Уз оцену да нисмо довољно искористили ових годину дана, Диклић каже да треба да се кратким публикацијама превођеним на више језика, потрудимо да читав свет сазна ко је „тај светац“.
На питање може ли да се очекује да Ватикан изађе у сусрет апелу патријарха Иринеја да отвори своје архиве, каже да не очекује да ће се тако нешто десити, а да ће, уколико се и деси, то бити рестриктивно, „на цевчицу“.
Броз је могао да ухвати Павелића
Он, међутим, тврди да представници хрватске комисије већ имају сва документа преписке Степинца са Ватиканом, које Срби немају. Диклић је, истовремено, у емисији показао документ који је пронашао у Архиву Југославије, а који сведочи да је Степинац преузео Министарство спољних послова НДХ, како они кажу, писмохрано.
„Његов је потпис, његов штамбиљ, 6. маја 1945. Он преузима документацију Министарства спољних послова. Он чак упозорава папу ’да ћемо изгубити 200.000 оних покатоличених, ако пропадне НДХ‘“, прецизира гост „Спутњик интервјуа“. Наводи и податак који је својевремено открио један амерички адвокат да је 1952. Степинац рекао једном човеку од поверења да му је Тито 1943. послао делегацију која му је понудила да буде војни викар у партизанима, а овај му је наводно рекао: Може, ако ми дозволи папа.
„Папа је њега поставио за викара у НДХ, и то се искључивало. Али ово говори о нечему другом — колико је Броз био безобзиран према већини Срба који су чинили већински део партизанске војске у том моменту“, констатује Диклић.
Оцењујући улогу Јосипа Броза, он изражава уверење да је овај са тада моћном партизанском војском од 500-600 хиљада могао да ухвати Павелића, али „пре су ушли у Трст него у Загреб“.
Никада није нападнут ни Јасеновац, ни онда кад је Броз имао пет, педесет, триста хиљада људи, Јасеновац је радио до последњег дана.
Запад би да прогута православље
Кад је реч о Јасеновцу, Раковић саркастично примећује да постоје Степинчева писма у којима он тражи да се хуманије поступа према онима које одводе у логоре, где је знао да ће бити погубљени.
„То Хрвати наводе као његову хуманост — то да им се даје вода до одласка у логоре и на стратишта. Они, такође, говоре о томе да Степинац у том систему није могао другачије да се понаша. Међутим, он је био окосница тог система, окосница око Римокатоличке цркве. НДХ је била клерикална држава. То је суштина. Они су у ствари били чедо римокатоличког прозелитизма. А то је само један каменчић у мозаику“, наводи Раковић.
На питање које би биле последице уколико неки следећи папа ипак стави потпис на канонизацију Степинца, Раковић оцењује да то не би било могуће без подршке неког са Запада.
„Све је то део ширег ткања. У позадини је сукоб цивилизација, оног који је описао Самјуел Хантингтон. И он говори у својој књизи о томе да су Срби платили високу цену деведесетих година само због тога што су били православни, и да су сви остали на Западу стали на страну Хрвата само зато што су они били део западне цивилизације“, каже наш саговорник.
Запад, сматра он, иде ка томе да западна цивилизација прогута, стопи се с православном.
„Ево, црногорски режим данас говори да је улазак у НАТО промена њиховог цивилизацијског концепта. Румуни су једном ногом на Западу, другом ногом у православној цивилизацији. Украјина, то је ужас шта се дешава у тој земљи. Тај морбидни мозак њихове елите показује да они имају намеру да потпуно пређу у западну цивилизацију. Грчка, која је део структура западне цивилизације, себе не види као део западне цивилизације у том политичком смислу, него православне. Они јесу носилац и стуб, Русија такође и ми, Срби. Али ту се крије једна опасност: уколико они себе определе као посебне цивилизације, коме, онда, остављају нас, Србе? Да ли нас онда стављају на тацну НАТО-у и Римокатоличкој цркви“, реторички пита Раковић.
Према његовој оцени, Русија управо зато на нашем простору мора да има активнију улогу.
„После Црне Горе, долази на ред Македонија. После Македоније су Србија и Република Српска и читав овај поредак који постоји на нашем простору пада и то пада пред очима Москве. Москва то не сме да дозволи“, каже он.
Диклић иде корак даље оценом да Југославија није срушена зато што је био угрожен католицизам, већ зато што кад је урушена, процес покатоличавања може да се ради пуном паром.
„Степинац је закључио да ће Србија лако бити покатоличена“, наводи Раковић, док Диклић додаје да је Степинац својеручно записао да ће то бити за 20 година.
