Председнички кабинет у Кремљу. Рано ујутру.
— Дмитриј, једино што ме занима око Француза су мистрали. За остало ме више не питај. Извини, али досадисте и ти и онај њихов нови што ми се нон-стоп извињава.
— То смо решили.
— Харашо, значи више се неће извињавати?
— Не, млад је, не сналази се па пегла мало онамо, мало овамо. Биће тога још. Решили смо мистрале, вратили су новац.
— Ето, онда је тема Француска завршена.
Путин устаде и стаде поред прозора.
— Председниче, новинари не престају да питају.
— Па нека питају, то им је посао. Пусти мене да радим мој. Идем да видим како напредује изградња стадиона за светско првенство.
— Јесте, али сад се позивају на Ројтерс који пише да су наши тајни агенти покушали да шпијунирају Макронову председничку кампању.
— Хаха, хаха, покушали. Кажеш, покушали. Дмитриј, да ти није тих бркова помислио бих да си шаљивџија. Па чим чујеш да су Руси нешто покушали, знаш да је лаж. Ми не покушавамо, ми успевамо. Но, добро, бар сам се насмејао. Гужва јутрос док сам долазио на посао, прија мало шале. Ројтерс кажеш, хаха, хаха.
Председник Русије се врати за сто. Отвори лаптоп.
— Шта имамо данас од озбиљних питања? Пусти то.
— Пишу да су наши тајни агенти направили на стотине лажних налога на Фејсбуку како би се инфилтрирали у мрежу Макронових службеника који су водили његову изборну кампању.
— Хаха, хаха, јутрос те баш кренуло, Дмитриј. Рекох, озбиљних ствари. Како су сазнали да су лажни налози? Шта, нема ниједне учитељице?
Раније сам мислио да је само енглески хумор досадан, па мора да се чује онај вештачки смех из офа. Французи су их надмашили.
— Ројтерс подсећа да су званичници Фејсбука у априлу предузели одређене акције због великог броја лажних налога на Фејсбуку који су ширили дезинформације уочи избора.
— Чекај, јесу ли се инфилтрирали или су ширили дезинформације?
— Пише обоје. Знам, и мени је апсурдно. Или је једно или је друго.
— Ако неко треба да се буни, онда сам то ја. Каже ми Захарова да на Фејсбуку има на стотине мојих лажних профила. Да имам вишак слободног времена звао бих оног Закерберга да угаси те налоге. Кад је поменусмо, зови Марију да дође.
Путин се загледа у три-де инфраструктурне пројекте који морају бити готови за Светско првенство у фудбалу.
— Јавили им се….
— … и амерички обавештајци…
— Дааа, како знате?
— … и рекли како су још у мају идентификовали хакере чији конци вуку до нас. Нису они духовити, мој Дмитриј, они су смешни. И на крају, као, нису имали доказе да смо наредили хаковање Макрона.
— Баш тако, председниче, откуд знате?
— Дмитриј, Дмитриј, па то и птице на грани знају. Имају, човече, једно саопштење и само мењају датум. Тако раде у свим ситуацијама које им нису по вољи. Јуре сопствени реп. Лепо ти кажем, пусти Француску. Не бој се, добро бити неће, што је умео да каже Никола Пашић у Србији. Зови ми Марију.
— Кад сам пошао код вас, била је на Фејсбуку, помињала је Дачића нешто.
— Дмитриј, нема потребе да ми кажеш да је Марија на Фејсбуку, она је увек на Фејсбуку. А Дачић нема налог на Фејсбуку, ми стари кадрови немамо времена за те новотарије. Не стижем ни Стоунов филм да одгледам до краја, а ти ми помињеш Фејсбук. Дај то да решимо, Марија сигурно зна боље.
Песков одлази из кабинета. „Да пијем кафу, не бих стигао од ових бизарија да је попијем“, помисли у себи Путин. На вратима се појави Захарова. Иза ње уђе и Песков.
— Председниче, тражили сте ме.
— Марија, досади ми Дмитриј од јутрос са Французима, Фејсбуком и лажним налозима.
— Знам, госпођа Макрон је угасила свој налог.
— Сад и госпођа Макрон. О, шта вам је. Па не може и жена и држава, озбиљни људи се једног одрекну.
— Госпођа се одрекла Фејсбука, љута је.
— Љута, кажеш? А шта пореске обвезнике Русије брига што је госпођа Макрон љута? Шта, криво јој што јој је Трамп рекао да је у доброј форми. Овај феминизам је тотално збунио вас жене.
— Макрон се није излоговао са Фејсбука и онда је набасала на неке његове силне преписке. Зато је љута.
— Марија, приватне ствари из председничких палата ме не интересују. Па нисам ја таблоидни новинар из Србије.
— Председниче, али Ројтерс о томе пише…
— Еее, новинарство, професијо која си то некад била! А говорили сте ми да не бацам паре на Раша тудеј и Спутњик. Па видите сад, да њих нема, остали би само таблоиди. Ројтес пише о швалерацији, е свашта.
— Не председниче, не знамо да ли је швалерација. Само је наишла на доста преписки за које није знала. И наљутила се.
— А учитељице морају све да знају. Па не морам ја то да знам. Зашто ми то причате?
— Ово о чему Ројтерс пише је прича која је пуштена да би прикрила причу Макрона и његовог Фејсбука.
— Па крив Путин?
— Не, не, нико није крив. Али они кажу да су наши агенти.
— И ја сам некад био агент. Платов ми је био алијас. Сад да ме питаш, увек бих наступао под својим именом. Данас су ти надимци једноставно смешни.
— Знате какви су Французи, та прича је некако процурила из Јелисејске палате и они да то некако замагле…
— Ето Дмитриј, видиш ли? Кажи лепо новинарима… Чекај, шта да им кажеш? Не иде да се ми озбиљни људи бавимо булеварским причама.
— Председниче, ја ни вама ни господину Пескову то нисам помињала, јер је стварно тривијално.
— Дмитриј, кажи ти новинарима да Руси у Путиновој ери користе лична имена и презимена, а не лажне налоге. А за све остало нека се баве истраживачким новинарством. Или некад читају Спутњик.
