На целом свету постоји још неколико левичарских влада у земљама Латинске Америке, али пре бих те владе назвао „ружичастим“, него „црвеним“, изјавио је Ћирјаковић у емисији „Спутњик интервју“.
„Кад је реч о Северној Кореји, то је један лични режим који се не може сматрати левичарским. У Кини и Вијетнаму чињеница да постоји монопол Комунистичке партије над влашћу је потпуно неважна за разумевање те две турбо-капиталистичке земље и комунизма тамо има само у траговима“, додао је Ћирјаковић.
Колико су те „ружичасте“ владе држава у Латинској Америци заиста левичарске?
— То углавном и није левица, сем Боливије. Имамо Кубу, Еквадор и Мексико у тој ружичастој зони и наравно Венецуелу, али власт је толико крхка и угрожена да је питање колико ће тај режим опстати. Има још неколико земаља у том распону, али, нажалост, то нема много везе са оним што смо некада навикли да зовемо левицом. Реч је о једном глобалном тренду, о банкроту левичарске визије, у чијем темељу се налазе праведнија редистрибуција друштвеног богатства, солидарност, једнакост… То су данас проказане речи, а левица се на различите начине предала. А тај разорни, коначни ударац левици је задала опсесија мањинским политикама идентитета. Уместо политици редистрибуције левица се окренула признавању мањинских идентитета, тако да сада имамо хиљаде квазилевичарских борби које су везане за маргину маргине и њихово такозвано оснаживање и нико не размишља о кључним левичарским питањима. Нажалост, оно што себе назива левицом се удаљило од Маркса и окренуло се двојици аутора, генијалним људима, Мишелу Фукоу и Жаку Дериди, који су отровали и завели гомилу некад бунтовних, младих умова са великих универзитета широм света. Нико веће зло идеји левице није нанео од те двојице генијалних, можда и највећих умова 20. века.
У једном тексту сте написали да је данас највећи левичар Доналд Трамп.
— Левица се данас окренула борби на два фронта. Један је глобални — климатске промене, бели медведи, фоке, гориле и све друго за што не кажем да није важно, нарочито климатске промене. Ако ће нас нешто одвести ка глобалном Холокаусту онда је то данашњи, разуздани капитализам који храни та разуздана потрошња. Други ниво је тај локални, микрониво — мањина, мањиница, маргина маргине и то је оно чему капиталисти аплаудирају. Нема ништа боље за капитализам од диверзитета. Кад кажете капиталисти различитост, он аплаудира и тај монструозни, фундаменталистички капитализам који имамо, он говори дајте нам још различитости. Ми се налазимо у тој перверзној ситуацији где је левица, односно оно што је остало од левице на Западу, саучесник овом поретку. Они су за оснаживање тих политички бенигних, углавном родних и сексуалних мањина као мерило валидности система, а не за економско оснаживање сиромашних људи, презрених маса.
Део света у којем је левица једино успешна је Латинска Америка, а тамошњи левичари су победили зато што су националисти и популисти и немају комплекс нације и народа. Нажалост, данашња левица има алергију на народ, обичне људе, које ти левичари, и марксисти и либерали, воле да називају плиткоумним, крезубим, смрдљивим. У Латинској Америци имамо кључне ауторе који заговарају враћање идеји народног фронта, а ми смо заборавили да се чак и антифашистичка борба у Србији звала Народно-ослободилачки покрет. Зато је Латинска Америка значајна јер је указала на важност националних држава и борбе на том нивоу. А Трамп је важан јер је први покренуо деглобализацију и учинио да ниво нације и државе поново постане битан. И та поновна важност државе је оно зашто би левица требало да буде захвална Доналду Трампу.
У Латинској Америци имали смо серију пада с власти левичарских режима. Да ли је перспектива левице у Латинској Америци толико мрачна као што изгледа данас?
— Краткорочно, она није светла, али на дуге стазе, тамо постоји јака, снажна, аутохтона традиција која је мање под утицајем Совјетског Савеза и његових заблуда и грешака у Европи и нема тај баласт националсоцијализма, где је од Хитлерове идеологије постала прокажена само реч — национализам. Тих комплекса у Латинској Америци нема, традиција је дуга и богата, и националистичка и популистичка. Глобална хегемонија капитализма и сила које су против њих је снажна, правили су и сами неке озбиљне грешке, тако да тај пад колико год да буде велики, не значи крах и крај. То су снаге са дубоком традицијом, дубоким коренима и постоје лидери који знају да комуницирају са народом, којег се не гаде, не мрзе обичне, сиромашне грађане као што је случај са овом лажном, смешном, патетичном левицом у Србији, али и у целој Европи.
Да ли после „сламања кичме“ Сиризе још негде у Европи постоји јака левица која је на власти или близу освајања власти?
— Не постоји. Да би освојила власт, левица мора да постоји. Разумем Ципраса, они би уништили Грчку и претворили би је у нешто много горе од Венецуеле. Ципрас реално није имао никакве шансе. Оно што даје једину наду, а опет ту нема нема левичарских странака уопште, јесте покрет „Жутих прслука“ у Француској.
Имамо Џеремија Корбина који је после заокрета улево довео лабуристе пред врата власти у Великој Британији.
— Мислим да су мале шансе да његови лабуристи преузму власт. Нажалост, због пар благо несмотрених изјава које би у неким другим условима биле смешне, он је проглашен за антисемиту. Снаге које су против њега — медији, капитал и традиционалне елите чине да су његове шансе да дође на власт минималне. С једне стране, он се налази у савршеној позицији, просто је невероватно да лабуристи неће преузети власт, али шансе да се то деси су, нажалост, минималне. Једноставно, без Руперта Мардока, који је власник вести, не можете бити премијер Велике Британије.
А Берни Сандерс у Америци?
— Он је један смешан лик, фолклорни социјалиста. Америка је једно битно другачије друштво. Кад бисте Американцима дали да раде шест сати дневно или пет дана недељно, они би скоро сви нашли други посао. Да би та нација опстала, њима је свима вековима испиран мозак. Мислим да је Северна Кореја једина земља у којима је људима више испран мозак него у САД. Сандерс има јако добрих идеја, али у америчким околностима он једино може, ако буде довољно успешан, да обезбеди Трампу други мандат. Мислим да ће Трамп све учинити да он буде његов противкандидат.
Али и Трамп је из позиције аутсајдера постао најмоћнији човек на свету.
— Бојим се да нека чуда нису могућа због свести Американаца и тог дуготрајног испирања мозга. Код Трампа је кључна ствар што је он богат на начин на који би један сиромашан Американац који верује у „амерички сан“ желео да буде богат. Он је антиелитистички богат, није га ништа срамота и он је слика и прилика „америчког сна“ и зато је могао да прошверцује гомилу других ствари да постане председник. Не видим тај потенцијал код Сандерса, али искрено бих волео да сам у криву.
Значи, једина нада „презреним на свету“ је да левичари у Латинској Америци истрају у својој борби?
— Они ће сигурно истрајати. Не верујем да су дотакли дно, али њихово дно је једно лепо, стабилно дно из којег ће се они опет подићи. То је дугачка традиција и они се не гаде народа и не виде обичне људе као „корпу бедника“.
