Европа није у могућности то да уради чак и сада, када се та неспособност еманципације све више претвара у приљежан, а уз то и самоубилачки рад у корист сопствене штете.
Отуда и питање може ли Европа да постане европска, уместо америчка? Питање је пре свега упућено Немачкој, пошто друга главна полуга (бриселске) Европе, Француска, као да много више разумевања исказује за Вашингтон, него за Берлин…
Да су рат у Сирији изазвали Американци својом жељом да испуне сопствене геополитичке жеље и интересе, није потребно доказивати. Као што није потребно посебно доказивати ни да су избеглице у Европу, доводећи Европску унију до тачке пуцања, нагрнуле бежећи од тог рата покренутог ради свргавања Башара ел Асада.
Пре него што је рат покренут избеглица није било, што јасно сведочи да се из Сирије не бежи од „злог диктатора“ Асада, већ од рата покренутог да би он био срушен са власти.
Најзад, јасно је и да таласи избеглица неће бити заустављени док не буде заустављен рат, а он пак не може да буде заустављен ако Асад буде оборен, као што захтевају Американци и њихови савезници. О последицама замене „диктатора“ којекаквим џихадистичким побуњеницима, уосталом, понајбоље сведочи пример Либије, земље темељно разорене са тенденцијом да таква остане још задуго.
Али упркос овим очигледним истинама, и упркос елементарном нагону за самоодржањем, Европа — до Немачке канцеларке Ангеле Меркел доћи ћемо мало касније — наставља да понавља вашингтонску мантру да „Асад мора да оде“, водећи рачуна о америчким интересима уместо о властитој нужди.
И није то случајни инцидент, то је наставак оног односа који је успостављен још 1945. године, а који сада почиње да исказује своје најружније лице. Америчка заштита Европе претвара се у њену окупацију.
Како, наиме, другачије објаснити оно што је Европска унија учинила у вези са, на пример, „Јужним током“ или пак са увођењем санкција Русији?
Што се првог тиче, дипломатске депеше америчке дипломатије, које је обелоданио „Викиликс“, сасвим недвосмислено показују да су се Американци жестоко противили изградњи овог гасовода који би Европску унију додатно повезао са Русијом и тиме умањио амерички утицај на ЕУ и њене чланице, и да су крајње озбиљно радили на онемогућавању његове изградње. И тек је после тих америчких притисака, показују депеше, Европска комисија формулисала Трећи енергетски пакет, бирократско оружје измишљено да „Јужног тока“ не буде, које је на крају и погодило своју мету.
Иако је Европској унији руски гас неопходан — реалне алтернативе она заправо и нема, упркос свим фантазијама о америчком течном гасу из шкриљаца или пак довољним количинама гаса из Азербејџана — Европска унија се повела за америчким налогом уместо за својом потребом.
Исто је и са увођењем санкција Русији, које крхкој економији Европске уније, која никако да се заиста опорави од кризе 2008. године, свакако да није било потребно, напротив. А ипак, као што је потпредседник САД Џозеф Бајден чак и отворено рекао у говору пред студентима Харварда у октобру прошле године, Сједињене Државе натерале су ЕУ да учини оно што није у њеном интересу, али јесте у интересу Вашингтона, и да уведе санкције Русији
„Истина је да они то нису желели“, похвалио се Бајден својом (америчком) моћи убеђивања.
Јасно је да је и ово што се сада дешава у вези са Сиријом само наставак тог односа снага, у коме и САД и ЕУ раде оно што је у интересу САД. Америчка Европа Европи доноси само невоље.
И тек повремено Немачка. као једина држава у ЕУ која за тако нешто има снаге, успе да направи понеки искорак у правцу заштите свог интереса пред америчким плановима, наравно, по цену болних компромиса о другим питањима. Израз таквог искорака је гасовод „Северни ток“, и његов први крак који је пуштен у рад 2011. године, и, нарочито, други чија су изградњу Немци и Руси договорили почетком септембра.
У контексту те тежње да заштити немачки интерес — упркос америчком, то стално треба имати у виду — треба посматрати и недавну „превратничку“ изјаву Ангеле Меркел у вези са сиријским/избегличком кризом.
„Морамо да разговарамо са многима, а то укључује и Асада“, казала је Меркелова 24. септембра, после састанка ЕУ посвећеног решавању проблема избеглица, искорачивши из оне вашингтонске мантре да „Асад мора да оде“ како би се приступило политичком решавању сиријског ужаса.
Иако свакако нису за потцењивање, овим траговима еманципације (делова) Европе од погубног америчког утицаја ипак не треба ни превише давати на значају и гледати у њима сигурну наду да ће до те еманципације заиста и ускоро доћи. Досадашње искуство показује да су овакви трагови, уместо весник промена, много више усамљене ласте које, по дефиницији, не чине пролеће које је Европи потребно, а да тога можда ни сама није свесна.
Ситуација по Немце је утолико компликованија што су у оваквим својим (повременим) настојањима поприлично усамљени, а та је усамљеност највидљивија када се погледа Француска, држава која би требало да је најближи немачки савезник. Наведимо само два недавна примера.
За разлику од Немачке која, баш као и Русија, додајмо, промовише иначе сасвим разуман закључак да и Асад мора да буде део политичког договора у Сирији, Француска ових дана, чак и горљивије од Америке, понавља (речима свог председника Франсоа Оланда овог четвртка, на пример):
„Политичка транзиција (у Сирији) мора да буде спроведена без Башара ел Асада“.
Истоветно приклањање америчким, наспрам немачким ставовима — пошто је већ немоћна да формулише сопствене — Оландова Француска исказала је и током недавне, само привремено окончане грчке дужничке кризе, и оног приморавања грчког премијера Алексиса Ципраса да прихвати трећи пакет „помоћи“ својих сурових кредитора предвођених Немцима. Немачка је тада, током преговора, предводила блок ЕУ земаља које су се противиле отписивању дела грчког дуга, за шта су се пак, јако добро знајући да би то пре свега ударило Немачку по џепу, а не из жеље да помогну Грчкој, залагали и Вашингтон и Париз.
Посматрана на овај начин, америчко–француска веза исказује се и као клин у срцу Европе, који додатно онемогућава њено ослобађање од тешког америчког утицаја. То ослобађање пак, са кризама које се само ређају, постаје све већа нужда.
Хоће ли Европа (Европска унија) успети да сакупи довољно снаге и храбрости за то?
Могућност је јако мала, али, покушајмо да замислимо какву би нову динамику у развој свих ових односа донела евентуална победа предводнице Националног фронта Марин ле Пен на председничким изборима у Француској 2017. године…
