Прослављени руски позоришни и филмски редитељ Кирил Серебрјеников упустио се у истраживање овог питања у филму ”(М)ученик“, који се приказује на 45. Фесту. Филм је настао према комаду савременог немачког писца Маријуса фон Мајенбурга.
Серебрјеников је првобитно направио позоришну представу, прилагодивши текст руској средини, а потом га је пренео и на филмско платно. У филму игра целокупна глумачка постава из представе, с изузетком главног глумца. Средњошколца Венијамина, опседнутог Библијом, игра 23-годишњи Пјотр Сквјорцов, с којим смо разговарали уочи премијере филма у Београду.
Венијамин одраста без оца, с напаћеном мајком, припростом женом која није кадра да разуме емотивне дилеме свог сина. Младић није популаран међу вршњацима, девојке га не примећују. Суочен с низом питања о сопственом идентитету, одговоре тражи у Библији. Младост и неискуство уводе га у веома опасан простор погрешних тумачења која су далеко од хуманих хришћанских идеја.
У почетку све то изгледа као младалачка занесеност, обесна игра хормона, да би временом прерасло у озбиљну психопатологију. Идеје о чистоти, чедности, искрености и поштењу постепено се криве, уврћу и прерастају у идеје о тлачењу, манипулацији, свирепости, суђењу и кажњавању свих које главни јунак препознаје као препреку за остварење сопствених циљева.
Највећа вредност овог филма је то што ће вас, допао вам се или не, натерати да размишљате о бројним питањима — о друштву, религији, идеологији, систему, жудњи за владањем, манипулацији, одрастању, емотивном сазревању. И вероватно ће сваки гледалац пронаћи у њему своје одговоре. У прилог томе говори и интервју с Пјотром Сквјорцовом, као добра илустрација различитих гледишта новинара као једног од гледалаца и глумца као једног од актера филма.
Изванредан филм и изванредна улога! Како сте Ви доживели свог јунака, да ли Вам је било тешко да га разумете, да схватите мотиве његовог понашања?
— Не, није, његови мотиви су веома једноставни. Никита Кукушкин, који Венијамина игра у позоришту, користи простор да искаже неке своје позитивне идеје, а ја сам то урадио другачије. Чини ми се да је Венијамин функција и да се кроз његов лик не може проповедати, јер он није позитиван јунак. Он само испуњава своју функцију. Он није психопата, него манипулатор, човек без образа.
Вама се не чини да он има психички поремећај?
— У неком тренутку постаје психо, али у почетку је то нека врста еуфорије, такозваног драјва. Он Библију користи као ствар која ради за њега. Схвата да се уз помоћ тога заиста може управљати људима.
Мени се чини да он нема правих осећања, на пример, према својој мајци, према девојци, према свом пријатељу. Вама се чини да има? Ја сам у њему видела само мржњу.
— Мржњу? Не! Мени се чини да он само покушава да постигне циљ. Мислим да је то својствено многим људима, чини се као да волимо, а заправо желимо само да владамо.
Како се Ви односите према том религиозном фанатизму, имате ли вршњаке који размишљају као Венијамин, да ли је то друштвени проблем? Сада када говоримо о фундаментализму, готово сви мислимо на ислам, а овде имамо хришћанина.
— Религиозни фанатизам је, према мом мишљењу, само начин манипулације, ништа друго у томе не видим. Свако острашћено тумачење идеје изокреће саму идеју. Управо се то догађа с фанатицима. Постоје, такође, људи који су једноставно сишли с ума, и њих је веома много. Они су нека врста загонетке. На Јутјубу, рецимо, постоји видео-клип с момком од око 15 година који говори буквално као и Венијамин. У Русији су наш филм критиковали, јер, наводно, покушава да представи лажну слику стварности. А када отворите Јутјуб, тамо човек буквално каже: „Хомосексуалце треба спалити!“
Венијамин готово да и не говори својим речима, он све време комуницира с људима цитирајући Библију. То су одломци који се нипошто не подударају с основним хришћанским идејама. Супротставља му се наставница биологије (Викторија Исакова), одговарајући му библијским цитатима који су потпуно супротни његовим тврдњама.
— Важно је то да ни она није позитиван јунак, и она има своју патологију.
Мени се чини да је она, ипак, најпозитивнији лик у овом филму.
— То је илузија, тамо нема позитивних ликова, осим, можда, Венијаминовог пријатеља Грише, он је једини који заслужује пажњу.
Не бисте волели да имате такву наставницу?
— Да, ја заиста не волим наставницу! Иначе, уопште не тугујем за школом, тамо нас веома чудно подучавају, као да покушавају све да нас сместе у исти калуп. Предају, рецимо, о руској књижевности, и говоре о општим местима према којима ми одавно немамо никакав однос. Поред тога, током 70 година Совјетског Савеза биографија сваког писца је модификована у складу с идејама социјализма. То је једна велика лаж. Говоре да је Пушкин велики руски писац. А шта то значи? Мени то ништа не значи. Уместо реалне анализе, дају нам пароле, долазимо на испит и као роботи понављамо: Пушкин је велики писац и он је погинуо у двобоју. — Одлично, седи!
Дакле, не можете да разумете Пушкина?
— Да. У мојој школи није било никаквог индивидуалног приступа. Имао сам среће с институтом за глуму, где сам имао одличног професора, који је сваког од нас учио да развија сопствени идентитет. Самог себе не можеш да видиш, а човек са стране може да види твоју суштину. Можеш ако си будистички монах, али ми живимо у другим условима и потребан нам је човек који ће да нас сагледа.
А какав је однос Ваше генерације према совјетском периоду, с обзиром на то да га нисте доживели?
— Амбивалентан. Схватам да је срећа што сам га заобишао, мајка је могла да ме води на летовање, на пример, у Турску, могао сам да гледам филмове које желим. Али, није јасно чему нас је то одвело. Да, постоји слобода, и шта с њом? Није јасно да ли је то добро или лоше. Тешко је замислити да се човек нађе у једном затвореном друштву, у којем нема ни џинса, ни жваки, ни „марлбора“. Ипак, постоји некаква чудна носталгија за естетиком. Соцреалистичка уметност изазива дивља, чудна, носталгична осећања, без обзира на то што се кроз њу испољава тоталитаризам. Уметници који су се нашли у тој ситуацији нису могли да избегну правила, али њихову суштину није било могуће угасити, и она је у сваком случају избила на површину.
Многи уметници говоре да је совјетско време било боље упркос цензури, а да сада нема цензуре и нема великих дела. Како Ви то оцењујете?
— Тако и јесте, заиста, јер нема оквира. Независност и слобода нису исте ствари. Видљивост слободе не даје никакав подстицај за стварање прелепих ствари. У време жестоке цензуре сви су је пљували, али су имали грамофоне и слушали „Битлсе“. Сада више никоме ништа није интересантно. Људи размишљају само о томе како ће да се прикажу на Инстаграму. У телефону је цео свет.
Који су највећи проблеми Ваше генерације?
— Геџети! То је страшна ствар. Када играмо у позоришту, на пример, не видите да је представа успешна на основу неке усхићености, размене енергије с публиком, него на основу броја људи који су извадили телефон. Ако је пола сале извадило телефон да снима представу, значи да је она успешна. То не дозвољава човеку да ужива у тренутку. Веома је чудна та тежња да се све забележи.
Вратимо се филму, које су разлике између немачке и руске верзије овог драмског текста?
— Главно је то да је Маријус написао овај комад када је прочитао Библију и увидео да у њој постоји мноштво реченица које су у сукобу једне с другима, односно да тамо постоји много реплика које позивају на насиље, и самим тим противрече идејама хришћанства. И онда је помислио: А шта би се догодило ако би се одједном у школи појавио момак који почиње то да користи. То је као нека бајка. Руска варијанта поручује: Осврните се око себе, то се већ догађа. То је наша стварност, догађа се у комшилуку. То је основна разлика између руске и немачке варијанте.
