Kолико год се ветерани домовинског рата у Хрватској, тамошњи јавни сервис и десничарске организације трудили да фалсификују деведесете и нараштајима представе своје „часне бојовнике“, вест да нико од хрватских глумаца неће да глуми српске снаге, односно „четнике“ — може филм и серију „Генерал“ којом перу симбола операције „Олуја“ Анту Готовину, учинити сурово реалним.
Нема Срба у Хрватској, а нема их ни у филму и серији. Дакле, Хрватска је етнички чиста.
Аусвајс већа мудраца
Свесни вероватноће развоја догађаја која им баш и не иде наруку, ветерани су брже-боље поручили саборцима да се јаве на аудицију за статисте.
„Не сматрам никаквим проблемом да неко глуми четника јер су и негативци део филма…“
На онолико нивоа колико је цитирана реченица једног од ветерана несувисла и јадна, исто толико цивилизацијски поразних чињеница обзнањује. А шта би било да тај исти несретник види проблем да неко глуми Србина из Крајине?
Откад је то Хрватска од републике постала средњевековна деспотија у којој ветерани представљају веће мудраца? Шта ако некоме од њих падне на памет да изјави: „’Смоки‘ је штетан по здравље хрватског пучанства“ и васколика Хрватска не сме да једе овај чувени бренд?
Проусташка аутодеструктивност
Стево Жигон, најпознатији „домаћи Немац“, у гробу се преврће. Немогуће је и замислити да њему неки од комунистичких послератних комесара и народних хероја забрани или дозволи, сасвим свеједно, да глуми нацистичке официре. Револуционарни поредак је, колико год био дееволуционарни, морао бити очуван.
Проусташки спавачи пак себи самима пуцају у колена. „Опћенита аутодеструктивност“, несвојствена оцу им нације Туђману.
Притом, официри које је врашки добро глумио Жигон, чинили су истинско зло на просторима бивше Југославије, а Срби су на простору Социјалистичке Хрватске били конститутивни народ који је на тракторима, го и бос, протеран у „легитимној војној акцији“.
Недавно је глумац Олег Тактаров, шампион УФЦ у тешкој категорији одбио улогу Руса који убија цивиле у украјинском селу у холивудском филму о Донбасу. Ономад је и глумац Небојша Глоговац прво позван, а потом „учтиво“ опозван од продуцената филма Анџелине Џоли „У земљи крви и меда“, пошто је желео да види сценарио јер „никако не бих волео да играм у причи у којој је само један народ крив и луд и крволочан, а сви други дивни и мале маце, без обзира на то о којем је народу реч“.
И Глоговац и Тактаров су улоге, ма колико да им је то (заличило на) посао, одбили због истине. Довољно су обојица одрасли и искусни да препознају шта је филм, а шта пропаганда.
Историја која се није десила
Зато још више чуди да домољуби — у пропаганди која глорификује етничко чишћење и поново успоставља неке, надали смо се, заборављене принципе, а за ветеране истинске вредности — одбијају учешће.
Филм, нажалост, не доноси истину, већ новохрватску истину, те би логично било да, сви к’о један, похрле у статисте. Па и да одвоје коју куну за историју која се није десила.
Биће да је у питању страх. Најбоље се зарађује на његовој продаји, јер увек уз пропаганду иду и етикете.
Као што је у Србији једна од најружнијих увреда рећи неком да је усташа, тако је у Хрватској свако ко не мисли као Јуре, Бобан, Фрањо… одмах четник. Па ти иди на посао, у бистро или кино.
Зашто би неки тамо пристојан Хрват — а таквих је, истински верујемо, пуно — искушавао срећу да га сваког понедељка (јер ударне серије у Србији и Хрватској иду викендом) неко препозна на улици и „хитне у зрак“?
Не треба му такав луксуз.
А кад буду гледали филм о Готовини, сваки од оних 250.000 прогнаних ће осетити туп бол само због фотографије избегличке колоне која иде ка Србији. А кад наврну остала сећања…
