Колико знам, нигде није небо пало на земљу, тврди за Спутњик Срђан Цветковић, виши научни сарадник Института за савремену историју одговарајући на питање да ли је отварање досијеа тајних служби у земљама у којима је срушен комунистички режим изазавало злоупотребе и контраефекте.
Папирнати гулази ДБ-а
Не треба много посвећивања пажње овој проблематици, додаје Цветковић, да би се дошло до закључка да је одсуство политичке воље главни узрок зашто архиве Озне и Државне безбедности нису отворене 30 година после увођења вишестраначја у Србији.
„Нема ниједног, осим политичког, разлога да ти архиви комунистичких служби који су сад већ даља историја не буду отворени, поготову што се не ради о оперативним подацима“, каже Цветковић истичући да је заиста занимљиво зашто се то толико чува и који је мотив оних политичких структура који то спречавају.
Питање ових досијеа поново је актуелизовано кад је пре неколико дана албанска Влада отворила архиву бивше тајне полиције Сигурими, више од 25 година након пада комунизма, у циљу „пацификације албанске политичке сцене“, на којој су оптужбе за сарадњу са том полицијом, често без икаквих доказа, врло ефикасно оружје дискредитације.
У Хрватској такође постоје најаве ХДЗ-а и коалиције Мост о доношењу закона којим ће ово питање бити решено.
Остале земље у којима су срушени комунистички режими су још крајем ’80-их и почетком ’90-их отвориле архиве тајних служби, спровеле лустрацију и извршиле реституцију и рехабилитацију.
Немачка је на дан уједињења октобра 1990. основала одељење за суочавање са прошлошћу у коме се налази 887 милиона страница докумената Штазија распоређених на 111 километара полица.
Према неким подацима, пред само уједињење Немачке 1989. Штази је имао око 180.000 неслужбених сарадника, како су их тада звали. Број оних са пуним радним временом био је упола мањи, око 91.000.
Што се Србије и бивше Југославије тиче, према казивању Срђана Цветковића, документација грађе Државне безбедности је више пута чешљана и уништавана. Највећа чистка је била после политичке смрти Александра Ранковића 1966, па су те архиве додатно причишћаване деведесетих година, па Цветковић констатује да је питање колио је од те архиве остало до данас.
Правило Службе
Сарадничко-доушничка мрежа је, додаје Цветковић, у свим тоталитарним режимима била бројна, милионска и важило је правило да буду „покривена“ сва битнија предузећа, сва насеља, и све привредне организације.
„Радило се о стотинама хиљада, па и милионима људи који су били доушници. Оних који су оперативно били запослени у Служби било је између десест и петнаест хиљада, у зависности од времена и поделе на савезну, републичке и војну службу“, прецизира Цветковић за Спутњик.
Да ли ће комунистички досијеи у Србији бити отворени или неће, према мишљењу адвоката Божа Прелевића и коминистра полиције из периода прелазне владе после 5. октобра 2000, зависи од односа моћи оних који су везани за тајне службе, односно од тога шта би се ту открило и оних који теже да се види како се доносе кључне одлуке, каква је кадровска политика, шта је у основи многих постављења, све у свему, нека другачија историја.
„Дакле, ови први који не дају отварање из личних, себичних разлога много су јачи од ових других који се залажу за успостављање цивилизоване државе. Па у Србији ни лустрација није успела, овде је све што мирише на било какво разјашњење прошлости — не би ли у будућности знали где ћемо и како ћемо — у суштини осуђено на пропаст“, наглашава Прелевић.
Спорадично видите кадрове који су успавани, додаје он, па се пробуде и видите их на новим постављањима.
„Па видите да из те прошлости не можете да решите ниједан кривични предмет, па да не можете да водите истраге… Дакле, Србија је заробљена земља“, категоричан је Прелевић.
Досијеи тајних служби су према његовом мишљенују веома битан елемент који показује да ли су држава и друштво раскрстили са тим или нису.
Њихово отварање, сугерише Прелевић, дало би одговоре на многа питања битна за државу, улогу појединих интелектуалаца, ко се обогатио у рату…
„За време прелазне владе то се почело отварати и урађен је неки модел. Потом је за време Ђинђићеве владе то једно време било отворено, па су онда рекли да је противуставно и могло се видети само под неким необичним условима. И на крају је то све забрањено“, подсећа Прелевић за Спутњик.
Отворити да се не понови
Отварање досијеа важно је за формирање демократске политичке културе и Србија би тиме, наговештава Срђан Цветковић, добила оздрављење друштва и послала поруку да се то више не сме чинити. То је симболична порука да није пожељно да се гради такав систем, подвлачи он, и да службе више не смеју бити употребљене у политичке сврхе.
„Ако нема лустрације, бар да се зна да су неки људи били то што су били, па сад не мора то имати никакве директне последице. Суштина је у приступу информацијама, у суочавању са размерама прогона у тим системима, суочавање са моралном ако не другом одговорношћу тих људи и указивањем да је то лоше“, наводи Цветковић.
Кршење људских права у комунистичком режиму није никад осуђено, посебно напомиње Цветковић, никад није повучен било какав рез према таквом облику уређења и није се довољно говорило о службама, тим злоупотребама, репресијама, како се то не би поновило.
„Не би требало да ризикујемо да нам се то опет не понови јер нисмо научили лекцију да ауторитарни режим левог или десног типа не ваља. Овде су сви на страни својих жртава и увек оправдавају оне своје злочинце“, закључује Цветковић.