Српски великан открива за Спутњик како су настали култни филмови страве и ужаса
19:28 16.12.2022 (Освежено: 22:08 16.12.2022)
© Sputnik / Дејана Вуковић
Пратите нас
Поводом фестивала „Одраз страве“ на коме ће бити приказани култни филмови „Лептирица“ и „Дарови моје рођаке Марије“ редитељ Ђорђе Кадијевић открива за Спутњик како су настали први југословенски филмови страве и ужаса.
Први филмски фестивал „Одраз страве“ који се одржава данас и сутра у Дворани Културног центра Београда посвећен је стваралаштву редитеља Ђорђа Кадијевића и има за циљ покушај ревалоризације филмских дела из жанра хорора, која су својом естетиком и садржајем унела нове кодове у српску и југословенску кинематографију.
На фестивалу ће бити приказани Кадијевићеви филмови „Лептирица“ из 1973. као и мање познато дело „Дарови моје рођаке Марије“ из 1969. године, које носи ореол првог хорор филма снимљеног на нашим просторима.
Излазак камере из студија
Кадијевић за Спутњик каже да приказивање његових старих филмова на фестивалу изазива изненађење и неку врсту задовољства због тога што постоји радозналост код публике и после толико година. У оно време ти филмови нису били у стилу типичне продукције београдске телевизије јер се углавном снимало у студију на Сајму.
„Био сам један од првих биоскопских редитеља који је радио за телевизију и први сам изнео камеру из студија и снимао као што се снима сваки филм. То је на почетку изазвало неко неразумевање и подозрење па и колебање, а мени је драго што сам своје уреднике успео да убедим да је камера која излази из студија и снима као филмска, у ствари, у изражајној и креативној предности што се показало у времену које је уследило“.
Црни талас – ратни контрареволуционарни филмови
До рада на првим филмовима страве у Југославији дошло је зато што је редитељ Кадијевић био принуђен да промени своју првобитну ауторску оријентацију. Као човек који је „неким чудом преживео Други светски рат“, кад се определио за филм имао је потребу да на уметнички начин изрази то што је доживео и осетио и почео је да ради ратне филмове.
Замислио је трилогију – „Празник“, „Поход“ и „Божја воља“ али урадио је само прва два. За разлику од других колега који су радили „хвалоспевне“ ратне филмове, Кадијевић се бавио феноменом контрареволуције.
„У филмовима 'Поход' и 'Празник' не појављује се готово ниједан партизан, што је, наравно, одмах охладило филмску критику оног времена према мени. Милутин Чолић који је био критичар Политике поставио је питање: Забога, зар смо сви били исти? Кад гледате моје филмове из тог времена испада да је то један интегрални хаос у ком људи убијају једни друге из разлога који је потпуно ирационалан. То је наравно било непожељно и тад сам упао у друштво тзв. црног таласа заједно са Душаном Макавејевим, Жиком Павловићем и Сашом Петровићем“.
Бајке које протресају од страха – гогољевска линија словенске страве
Пошто се нашао у ситуацији да продуцентима нуди пројекте који нису били прихватани, одлучио је да оде на телевизију, потпуно свестан да ће, ако настави да ради у стилу црног таласа, и телевизију и себе довести у незгодан положај. Зато је морао из темеља променити поетику.
„Рекао сам себи: Добро, не дате ми да радим филмове о стварности, ако је тако, ја ћу радити бајке, али те бајке ће вас добро протрести од страха. И тад је избило из мене нешто чега нисам ни био свестан, а то је мени самом непознат смисао за призоре немогућег, надреалног али сигурно не хорорског, што је одмах прихваћено на телевизији“.
„Дарови моје рођаке Марије“ и „Лептирица“ следе линију народних песама и прича фантастичног садржаја пуних језе и страха које је бележио Вук Караџић, о коме је после снимио серију.
„Ту линију гогољевске страве, словенске страве, која се разликује од германског, готског начина фантастике, ја сам почео да продукујем из филма у филм. Био сам прихваћен на телевизији баш као што се прихвата неко најближи. Нисам морао ни да чекам да се прочита сценарио, одмах би рекли: Прави екипу и ради. На тај начин настала је читава серија мојих фантастичних филмова“.
„Клетва“ – савремена постмодернија „Лептирица“
Нови Кадијевићев филм иако се колоквијално представља као наставак „Лептирице“ није буквално „Лептирица 2“ јер се наставак легендарног филма не може ни замислити. На захтев продуцента, Филмских новости, идеју која је мотивисала „Лептирицу“ евоцираће и у новом филму чија се радња одиграва у данашње време и у урбаном центру.
„Основна веза између 'Лептирице' и филма 'Клетва' ког би требало да радим на пролеће је у томе што има исту, да тако кажем, идеолошку оријентацију, али прича на један постмодернији начин, без стереотипа и без понављања хорорских клишеа. Те клишее презирем из дубине душе јер радим у стилу филмске фантастике, а не у једном комерцијалном жанру као што је хорор“.
Филм би требало да евоцира један континуитет планетарне општељудске трансисторијске тегобе и несреће људске егзистенције, онога што чини неку врсту проклетства и отуђености човека у једном свету у који је бачен и који није његов, а то је и доминантна идеја „Лептирице“.
„Директне везе између 'Лептирице' и 'Клетве' неће бити изузев код суптилних гледалаца који не само да умеју да гледају него и да мисле. Биће препознавања и биће јасно да се ради о истој теми, истом феномену, истој судбини и то како индивидуалној тако и општој људској. А радња је у асоцијацијама слична радњи 'Лептирице' али наравно не идентична, јер било би бесмислено понављати исте драматуршке и садржајне секвенце из једног старог филма сада инволвираних у један нови, савременији амбијент“, закључује Кадијевић.
