Велики грађански и студентски протести 1996/97. имали су већи значај него што се савременицима чинило, а далеко су значајнији него што би неко данас, ко није упућен, могао да замисли, каже историчар и један од лидера Студентских протеста др Чедомир Антић.
„Милошевићев режим био је крај једног тоталитарног пројекта који је успостављен 1944/45. године и он је морао да под притиском великих сила и времена успостави формалну вишестраначку демократију, али било је јасно да он никада неће дозволити да његов режим буде мирно поражен на изборима, колико год ти избори били недемократски. То се показало више пута, али ′96. године, иако је победио на савезним изборима и постигао велики успех после Дејтона и чињенице да је био прихваћен и потпомогнут од великих сила, он је ипак, неким чудом изборне математике, изгубио свега четвртину општина у Србији. То је Милошевића, који је био диктатор, уплашило и онда је започео процес поништавања, односно фалсификовања избора. Народ је изашао на улице, није било очекивано да ће такав отпор настати, с обзиром на чињеницу да опозиција није била популарна. Пошто ти протести нису ишли добро, побунили су се и српски универзитети и започео је најдуготрајнији студентски протест у историји српског народа, а колико је мени познато, и најдуготрајнији у историји Европе“, каже Антић за Спутњик.
Које су, по Вашем мишљењу, кључне последице протеста ′96/97?
— Тада је просто одлучено како ће Милошевић пасти. Постало је јасно да он без силе неће пасти, као и да опозиција мора да се уједини око једног програма, и управо је онај радикалнији део опозиције иза кога је стајао и Студентски протест 2000. године оборио Милошевића. Те ′96. године није било снаге да Милошевић падне, међутим, управо тај велики контрамитинг који је он покушао да сазове наговестио је његову судбину.
Каква је била улога „спољног фактора“, пошто опозиција и студенти испочетка нису имали подршку јер је Милошевић важио за „фактор мира и стабилности“ после потписивања Дејтонског споразума?
— САД и ЕУ нису волеле Милошевића зато што је био њихов идеолошки противник. Међутим, то не значи да они нису могли да сарађују с њим. Историја хладног рата богата је таквим личностима као што је Милошевић. Они су с њим могли да направе само привремени пакт. Међутим, кад су почеле демонстрације, оне нису биле предвиђене. Опозиција је добила већину Шешељевим гласовима и скупила је критичну масу не зато што се живело лоше, већ зато што је један гневни средњи слој, који је био бастион демократије у Србији, био национално повређен. Људи су због тога изашли на улице.
Велике силе те протесте нису финансирале, то је уобразиља неких људи који су у то време сарађивали са Хашким трибуналом и САД, а били су део Милошевићевог режима. Странци су почели да ступају у контакт са нама тек крајем године, кад је било јасно да ће Милошевић признати изборе. У крајњој линији, САД су преко својих блиских држава омогућиле да Милошевић добије највећу приватизацију у време трајања његовог режима и да те паре потроши баш уочи избора 1996. године.
Која је била основна разлика између тадашњих лидера студентског протеста и лидера опозиције?
— У то време, студенти су били врло радикализовани и врло десно. Данас, многи који су учествовали у томе неће рећи да је било тако. Такав протест није наилазио на подршку. Само ћу подсетити на мог познаника, професора са Оксфорда Тимотија Гартона Еша, који је написао неколико текстова о нама подсмевајући нам се као француским револуционарима, националистима итд. Јер зна се које је место за Србина и Србију — то је место европског парије који је поражен у свим ратовима и треба да прихвати све оно што му је наметнуто са стране. Ми то нисмо хтели, наша парола је била „Београд је свет“, што је значило да Србија треба да буде део света, али онако како је то била у својим великим данима.
Нажалост, то је било тешко, нисмо имали подршку опозиције, имали смо посла са малим политичарима. СПО, незадовољан од почетка пошто је почео да пада број његових присталица, почео је да пактира са властима. Нажалост, овај реформски део окупљен око Зорана Ђинђића показао је лимите које је касније и доказао од 2001. до 2003. Тако да је Студентски протест остао, напослетку, изолован. Добијена је победа опозиције, а нама је требала правда до које није дошло. Требало је после скоро три године САД и њиховим савезницима да направе своје студенте јер је та наша струја побеђивала на свим изборима за Студентски парламент.
На коју струју мислите?
— Национални корпус је био доминантан у протесту. У нашем Главном одбору су били представници 38 факултета, међу њима је свега десет или 15 одсто није било наклоњено идеји нације и српског уједињења. Једва се изгласало да седнице не почињу молитвом, дакле толико се отишло у екстрем управо због понашања издајничког и корумпираног Милошевићевог режима и опозиције која је била неделотворна.
Протести су добили подршку са свих страна политичког спектра, од Београдског круга до Добрице Ћосића и митрополита Амфилохија. Око чега је постигнут тако широк консензус?
— Ми имамо тај мит да су Срби подељен народ. Међутим, реч је о поделама у елити. Народ, као и у свим друштвима која су нестратификована и необразована, функционише по систему масе. Студенти су погодили оно што очекује тај неки просечан грађанин и одговорили су на сва питања, а тиме, у ствари, нису одговорили ни на једно. Кад је један народ у овако великим проблемима, онда морате да му понудите решења која су врло болна и контроверзна. Студенти су ту деловали као нека врста установе, као нека врста цркве, и тешко је било ту рећи — студенти не ваљају. Мада, било је и таквих који су то говорили.
Како Вам данас изгледа то што део млађих генерација третира Милошевића као чувара националних интереса?
— Дуго је систематски рађено, из одређених кругова у земљи и иностранству, да се у Србији створе два стереотипа. Један је стереотип фашисте, убице и ратног злочинца, а то је требало да буде Милошевић, а други је стереотип реформисте и мученика, то је био Ђинђић. С обзиром на чињеницу да се Милошевић у једном тренутку у Хагу показао добро, а имамо младе људе који га се не сећају, али врло добро се сећају како је 40-50 криминалаца прошло кроз наш живот уз лажи о Европи, односима у региону, српском народу, ти млади врло добро виде како живи део данашње елите, а у оно време тако је живео само Марко Милошевић, и то у Пожаревцу. Млади су незадовољни, немају шанси да се запосле, а гледају Чедомира Јовановића сваки час како се хвали правим или измишљеним богатством. И шта да кажу? И наравно да ми који се возимо трамвајем и живимо нормално непрестано доживљавамо увреде и због тог лажног „Отпора“. Добро, „Отпор“ је помогао да падне Милошевић, али систематски је, финансирањем из иностранства, лишен идеологије и програма. И то им није било доста. Покушали су да уђу у политику, па су пропали на изборима. Ни то им није било доста, па су почели да нас брукају по свету — да мењају недемократске режиме ауторитарним.
Како коментаришете то што је Ваш бивши саборац Чедомир Јовановић за 20 година постао, да Вас парафразирам, одраз у огледалу Марка Милошевића?
— У време кад смо сарађивали, он је био један родољуб, честит и скроман, мало екстравагантан студент уметничког факултета, али по много чему, био је особа са великом визијом. После победе на изборима 2000. године растали смо се и свако је отишао својим путем. Постао је професионални политичар, и то је у реду. Не треба професионални политичар да живи у контејнеру, треба да буде имућан. Међутим, није мој проблем што је Чедомир Јовановић бизнисмен и што је богат. Мој проблем је што је он почео да рекламира у јавности један скарфејсовски културни модел. Он је сам у својим мемоарима написао да је прекинуо са прошлошћу, али не са прошлошћу Милошевића и ратних злочина, него са својом од пре 2000. године. Он је својим понашањем унизио једно време, време из ког је потекао.
Неко време после протеста, заједно са Чедомиром Јовановићем сте постали члан ДС. Колико су Вас, а и неке друге лидере Студентског протеста поквариле странке?
— Студентски протест је био спонтан и први кога власт није хтела. Обично је студентске протесте покретала или заустављала власт тако што би покренула своје људе. Овде то није био случај. Штета је, и то је вероватно највећи пропуст, али често је елита кад је реч о идеји и идеологији много слабија од народа и што ти људи нису нашли заједничку политику. Чедомир Јовановић је проповедао једно просвећено родољубље, што данас не ради. Прошло је више од годину дана од протеста кад смо ушли у ДС. Што се мене тиче, ја сам ту мирне савести, зато што сам ушао у ДС кад је била ванпарламентарна странка и изашао кад су држали целу власт у земљи. Слично је било и касније кад сам био активан у Г17. Моја идеја никад није била да живим од бављења политиком. Нажалост, нису сви тако размишљали.
После тога је дошла та прича о „Отпору“ и вероватно надувана прича о новцу и сад свако може са правом да каже — ви сте плаћеници, најамници… Кад је завршен посао овде, онда идете да доносите „срећу“ Грузији и после једног старог, реформисаног комунисте доведете на власт једног екстремисту који прогони Русе у Одеси.
Шта смо добили после Протеста што нам је остало свих ових 20 година?
— Ако бисмо сублимирали идеје које су тада доминирале, могли бисмо да цитирамо Борислава Пекића који је рекао да су нација и демократија две шине које су нераздвојиве и морају ићи упоредо једна са другом. Ми смо се борили за та два идеала — за слободу нације и демократију, односно унутрашњу слободу. Мислим да је демократија тријумфовала. Тријумфовала је 2000. са три године закашњења и данас је она неспорна.
